0
Postao je jedan od najboljih igrača HNL, iako je bio na ivici smrti. Priča Benedika Mioča iz Slaven Belupa je inspiracija za sve koji se bore sa neugodnom bolešću.
Mioč je postigao sedam golova u prvenstvu, pa je rame uz rame sa Markom Livajom, Mijom Caktašem i Frandom Brodićem.
PROČITAJTE JOŠ
Svi su oni daleko ofanzivniji od Miča, a on je za „Index.hr“ pojasnio kakvu je životnu dramu prošao.
„Nisam se osećao loše prethodnih sezona, niti me je bolest sputavala. Više je stvar pozicije i činjenice da sam bio dalje od gola. Svemu tome doprinelo je otkriće dijabetesa jer sam, između ostalog, maksimalno smanjio ishranu, iako sam kao profesionalni sportista pazio šta jedem. Sa tim je sve počelo lakše. Sada znam šta je mom telu potrebno pre i posle utakmice da bih se brzo oporavio i to je pokazatelj da treba da nastavim u tom pravcu. Radio sam na sebi i pre dijabetesa, ali nisam toliko razmišljao o ishrani. Cela priča sa promenom pozicije i izborom ishrane bila je okidač“, rekao je Mič.
Pojasnio je kako je polako počeo da shvata da nešto nije u redu.
„Početkom 2023. godine bili smo na zimskim pripremama u Međugorju. Sve je bilo odlično, ali me je poslednja dva-tri dana budilo učestalo mokrenje i do osam puta u toku noći. U početku se nisam mnogo obazirao na to jer je vreme bilo non-stop loše, pa smo bili mokri. Pio sam mnogo tečnosti i samo sam mislio da imam prehladu mokraćne bešike pa sam morao da je izbacim.
Kako se to odugovlačilo četiri dana, kontaktirao sam tašta koja radi kao medicinska sestra. Pitala me da li me boli kada mokrim, da li je urin druge boje, da li gori, da li me boli donji deo stomaka na dodir… Na sve sam imao negativan odgovor i tako mi je uklonila sumnje na bešiku, ali je odmah znala u kom pravcu ide. Sve ovo vreme sam se osećao normalno i radio sam uobičajene pripreme. Došli smo sa priprema, odigrali utakmicu sa Varaždinom i onda sam krenuo u Zagreb po ženu i sina. Tu me je na vratima dočekala tašta sa uređajem za merenje šećera. Odmahnuo sam rukom i rekao: „Nemoj me zamarati time, sve je u redu“.
Ona nije odustala na njegovo odbijanje. Ubrzo je promenio mišljenje.
„Ona je odgovorila: „Nije ti dobro, to je u tebi i ti to ne osećaš“. Počeli smo da merimo šećer na vratima. Merili smo pet puta, ali uređaj nije uspeo da izmeri, samo je pisalo da je veoma visoko. Odmah sam otišao u Hitnu pomoć, gde su mi odmah priključili infuziju, uradili pretrage i izvadili krv. Ispostavilo se da mi je šećer u krvi 38, a normalan je od četiri do šest. Došli su i rekli mi: „Srećan ti rođendan“.
Zastao sam, nisam razumeo o čemu pričaju jer sam se osećao dobro. Onda su me uveli u priču. Pratio sam sebe, noge su mi bile odsečene. Pitao sam se kako ću dalje da živim, da li ću i dalje moći da se bavim sportom. Ipak, objasnili su da moj život ne mora da se menja ni za jedan odsto, jer inače dijabetičare savetuju o aktivnostima, sportu i rekreaciji. Naime, aktivnost reguliše šećer u krvi. Rekli su da je moje telo, kao profesionalnog sportiste, godinama trpelo efekte šećera, a sada je došlo do tačke loma.“
Nije poznato šta je dovelo do toga, ali je onda počeo da se upoznaje sa dijabetesom.
„Pitao sam ih šta je uzrok i šta je pokrenulo šećer, a oni su mi odgovorili da može biti sto faktora – od genetike, iako niko u mojoj porodici nema dijabetes, do poremećaja metabolizma ili stresa. Svi imamo autoimune bolesti, samo je pitanje koje će se aktivirati. Čudili su se što sam uopšte uspeo da dođem do njih, da nisam u šećernoj komi ili da, ne daj Bože, nisam umro. Tim rečima su me spustili na zemlju, raspoloženje je splasnulo i shvatio sam da je situacija ozbiljna. Do tada nisam imao nikoga oko sebe ko bi mogao da mi kaže šta je dijabetes, jednostavno nisam morao ništa da znam o tome“, završio je Mič.
BONUS VIDEO Maradona – fudbalski čarobnjak iz Buenos Ajresa
