13
Nije moglo da bude normalno. Nije bilo ni u jednom trenutku. Još od momenta kada se saznalo da se zna ko će igrati, ali ne i gde.
Nije ni baš najjasnije zašto je Niš izabran za grad u kome će finale Kupa Srbije igrati klubovi iz Novog Sada i Beograda.
PROČITAJTE JOŠ
Može se nagađati… Daleko je i jednima i drugima, neće biti pun stadion, a utakmice su već proglašene za nove izvore zaraze, ni jedan ni drugi tim nisu toliko dobrodošli na stadionu „Čair“, pet dana ranije su igrali u Novom Sadu…
I tako dalje, i tako dalje.
Uvertira finala je bio dan u kom je određeno da će najveći grad na jugu Srbije biti domaćin meča za trofej.
To je bio razlog za saopštenje navijača Vojvodine koje je pratilo i saopštenje kluba, posle koga je stigao i odgovor iz Partizana.
Na sve se nadovezao i duel bez rezultatskog, ali sa ogromnim emotivnim značajem u Superligi Srbije.
Prevelike emocije sa sobom nose i premalo umnog ponašanja, u čemu su prednjačili navijači Partizana i trener Vojvodine Nenad Lalatović.
Moglo bi se reći, prepucavanja na toj relaciji su postala folklor srpskog fudbala i pojava koja skreće pažnju sa onog najvažnijeg – fudbalske igre.
Prozivke su počele i pre direktnog susreta, dok je Savo Milošević bio meta fotografa i potom predavao crno-beli dres sa brojem devet tragično preminulog Miljana Mrdakovića, navijači su čekali svoju metu.
I ona je stigla, u društvu arbitara i fudbalera, što nije uobičajena pojava. To je spremno čekala „otuđena“ grupica navijača Partizana, koja se prigodno smestila tik iza klupe Vojvodine.
Salvu uvreda je prekinulo samo intoniranje državne himne, posle čega su se ređale „pesme“. I poznate i kreirane u trenutku. I tako u nedogled.
Uzalud je Milošević gestikulirao ka navijačima da prestanu sa skretanjem pažnje, ona je bivala sve jača i jača. A posle gola Vojvodine je eruptirala.
Topovski udari su poleteli pred klupu Novosađana, jedan je eksplodirao tik uz jednog člana stručnog štaba kome je morala da bude ukazana pomoć, a organizatori su se dosetili da u tom trenutku, pred „Lalatovu grupu“ dodaju trojicu redara…
Uzalud. Letele su i stolice na atletsku stazu stadiona „Čair“, delovi plastike, semenke, flašice, sve, sve što je moglo da poleti.
Do delova lične garderobe se, srećom, nije stiglo.
Drugi gol Vojvodine je sa klupe u vazduh nad stadionom izbacio novu eksploziju emocija, maltene svi su ispoljavanje radosti iskoristili da uzvrate uvredama navijačima, koji su krenuli i ka ogradi.
Ona posle tog nasrtaja nije izgledala isto… I to je trajalo… I trajalo… Nekakav fudbal se igrao, Partizan je jalovo napadao, Vojvodina se branila bunkerom i čekala kontranapade… I dala dva gola.
Pažnja navijača se konačno okrenula ka utakmici u momentu kada je Partizan smanjio zaostatak i krenuo u totalnu ofanzivu. Kao muva bez glave.
Za to vreme se, dotad mirni posmatrač iz lože predviđene za predstavnike medija, u pravog huligana pretvorio se jedan stariji… Hm… Reći ćemo – gospodin.
U ispoljavanju svog nezadovoljstva i isticanju toga da Beograđani ugnjetavaju Novosađane, nije birao ni reči ni postupke, naočigled predstavnika medija kojima nimalo nije bilo prijatno što se nalaze tu.
Da, Vojvodina je imala jednog navijača, ali ne na mestu predviđenom za navijače.
Zapravo, imala ih je i na terenu.
Dvojica fudbalera su potpuno nepotrebno provocirali simpatizere Partizana, što je dovelo i do reakcije fudbalera u crno-belim dresovima, te umalo do ozbiljnog fizičkog sukoba. Drugi put za pet dana.
I dok je Lalatović špartao duž aut-linije, krstio se i konstantno prigovarao linijskom i četvrtom arbitru, van prostora određenog za trenere, oko Miloševića je jedan od redara skupljao krhotine stolica, bačene flašice, semenke…
Sve ono što je sa tribina bacano sa idejom da završi u blizini – Lalatovića. Crnohumoraši bi rekli da navijači nisu dovoljno vežbali, jednako kao fudbaleri Partizana izvođenje jedanesteraca.
A utakmica je trajala… I trajala… Partizan je i dalje napadao… Ma, činilo se da bi njegovi igrači lakše jedan drugog ubacili u gol, nego što bi to učinili sa loptom za izjednačenje.
Nenormalne okolnosti je začinio i momenat u kom je krivac za oba gola Vojvodine Strahinja Pavlović postigao gol makazicama za poravnjanje u šestom minutu nadoknade vremena.
Poslednjem koji je odredio sudija Danilo Grujić, uprkos kontinuiranim žalbama Lalatovića i njegovih saradnika da se sve desilo mnogo kasnije.
Reklo bi se – momentum je na strani Partizana, ali u praksi nije bilo tako. Emil Rockov je branio sve do poslednjeg sudijskog zvižduka, a kod penala i nije morao – fudbaleri kluba iz Humske 1 su sami to radili.
„Vitase, Vitase, Vitase, daj gol…“
Ne, nije Vitas dao gol. „Prepalila“ ga je pesma navijača Partizana, pa je zatim „prepalio“ loptu preko prečke. Slično je uradio i Saša Zdjelar, dok Vladimir Stojković nijednom udarcu protivnika nije uspeo da stane na put.
Pa ni udarcu Stefana Đorđevića, koji je slično Mladenu Devetku svoje slavlje pretvorio u provociranje navijača Partizana.
Istih tih koji su nedugo zatim aplauzom i skandiranjem pozdravili Nikolu Drinčića, kapitena Vojvodine, čoveka koji je bio među najzaslužnijima za to što Partizan nije uspeo da postigne više golova iz igre za 120 minuta.
Čoveka kome Partizan jeste u srcu, ali je sve to ostavio po strani i nijednog momenta nije to stavio u prvi plan.
Bio je profesionalac i to je publika znala da ceni i da pozdravi. Da izazove emociju, ali tek kad se sve završilo.
O tome bi u narednom periodu mogao da razmisli Lalatović, ako već nije prekasno. Da bude profesionalac, da uspe da suzbije svoje nagone i time spreči sve ono što ga boli i nervira.
Sada je možda pravi trenutak za promenu lista pošto je pobedom nad Partizanom ušao u red trofejnih trenera. A takvi moraju da budu gospoda.
Daleko veća od onog „hm, gospodina“ koji je sa bezbedne razdaljine strovaljivao salve psovki na navijače Partizana.
Ako ni zbog čega drugog, onda zbog svoje dece, koja, prema njegovim rečima, već trpe posledice načina na koji se njihov otac bavi svojim poslom.
Posvetio im je trofej, a sada bi mogao da im donese i malo mira, tako što će najpre umiriti sebe. Kada ako ne posle osvojenog trofeja?
I onda bi stvari, makar malo mogle da krenu put normalnosti. Ovako, ne piše se dobro. Nikome, a najviše ne srpskom fudbalu, već dovoljno unakaženoj pojavi sa čitavom paletom putera na „bubamari“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
