76
Istorija Partizana gotovo je izvesno ne bi bilo bez armije navijača koja je od nastanka kluba imala značajnu ulogu u svim aspektima razvoja.
Zbog toga je bilo važno rasturiti tribinu i razbiti „grobare“ u paramparčad.
Masa navijača, druga najveća u Srbiji nakon one koja prati večitog rivala, vremenom je stekla značaj koji prevazilazi puko navijanje.
Crvena zvezda i Partizan su pokrivali gotovo kompletnu navijačku scenu u Srbiji i ne računajući manje grupe, vremenom stekli uticaj koji su prepoznali i političari, službe bezbednosti, kriminalci…
PROČITAJTE JOŠ
76
10
0
Uloga u smeni ili odbrani vlasti, iskazivanju političkih i društvenih ideja, formiranju kriminalne mreže… Sve je to postao deo navijačkog folklora od devedestih pa do današnjih dana.
Kada pričamo o „grobarima“ poslednjih četvrt veka bilo je burno i turbiulentno sa mnogo promena, dok se nije došlo do tačke raspada koji je u velikoj meri na snazi.
U tom periodu, navijači su bili veliki faktor i u izboru upravljačkih kadrova u klubu.
Podrška ili protest, imali su ogroman uticaj. Tako je posle godina javnog demonstriranja nezadovoljstva smenjeno rukovodstvo sa Žarkom Zečevićem i Nenadom Bjekovićem na čelu iako postoji jako uverenje da je popularni Zeka i sada siva eminencija u Partizanu.
Zbog toga je bilo od velikog značaja smanjiti uticaj tribine onog trenutka kada je sa vrha države instaliran tandem Milorad Vučelić – Miloš Vazura.
Razbijanje je počelo još pre njihovog dolaska podelom kada na dve frakcije od kojih je jedna pod imenom „zabranjeni“ praktično izbačena sa tribine.
Najgori period se poklopio sa dolaskom tandem Vučelić i Vazura.
Tribinu su uveliko preuzeli kriminalni elementi koje je predvodio Aleksandar Stanković poznatiji kao Sale Mutavi koji je bio strah i trepet južne tribine i deo kriminalnog miljea.
Nedugo posle imenovanje Milorada Vučelića, ubijen je Stanković a kakav je uticaj imala tadašnja kriminalizovana tribina pokazao je prvi potez novog predsednika.
Igrači Partizana izašli su na jedan meč sa majicama na kojima je bio odštampan lik Saleta Mutavog, nešto što se nije radilo ni zbog legendi kluba.
Tada je nakon tri dana ćutanja dok se smišljao izgovor za javnost prvi progovorio Valeri Božinov tada igrač crno-belih, koji je rekao da je to bila ideja igrača jer su osetili potrebu, ali je neobično da su posle žestokih kritika čekali da naizgled bezazlen gest objasne sa tri dana zakašnjenja.
To je bio način da se za taj potez opere uprava kluba.
„Božinov je jasno rekao da je njegova ideja i cele ekipe. Majice nisu pitanje za mene, već za igrače. Niko nije nateran i nikakav nalog nije izdat iz uprave. Usledila je spontana reakcija zbog navijača koji je pet godina bodrio Partizan svaki meč. Uprava kluba izdala je čitulju zato što je on naš navijač i jer smo osetili potrebu. Optužen je da je napao Vazuru, ali je na sudu dokazano da je čist. Možda ima još mnogo osuđivanih nacijača, mi to ne znamo. Nismo zavod za sporovođenje sankcija, već postoje organi za to“ poručio je Vučelić.
Koliki je bio uticaj tribine da je prvi javni nastup presednik morao da posveti odbrani lika i dela Aleksandra Stankovića, pokazuju i godine koje su usledile.
Tribinu je preuzeo Veljko Belivuk za kojeg će se godinama kasnije ispostaviti da je jedan od najvećih kriminalaca u novijoj istoriji Srbije.
Koljač, jezivi ubica, mučitelj ibili su samo neki od epiteta za koje je optužen Belivuk koji je bez ikakvih problema koristio službene prostorije na stadionu za najgore kriminalne aktivnosti.
Kriminal je cvetao u punom jeku, vođe su postajali i navijači odbegli sa drugih tribina, a ispostavilo se da su faktički bili i iznad kluba. Ucene, reketiranje, udeo u transfer politici samo su deo repertoara pomenute grupacije.
Ono što je od velikog značaja u čitavoj priči jeste da je ta grupacija zarad ličnih interesa i verovatno interesa i nekih krupnijih igrača u državi držala leđa Vučeliću i Vazuri.
Nije postojala šansa da se stvori kritična masa koja bi podigla glas protiv rukovodstva koje je vodilo ekipu u ambis. Čak ni posle velikog hapšenja nije odmah krenula pobuna navijača.
Iako su Belivuk i ekipa bili u zatvoru, tribinu su preuzeli ljudi njima bliski što je potvrdilo samo razmere tog slučaja.
Ipak, tada je među običnim navijačima krenulo da se sve češće čuju vređanja i povici protiv Vazure i Vučelića kao i aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića koji je označen kao glavni krivac za raspad sistema.
Iako je sa juga pokušano da se takvi povici utišaju verovatno i po direktivi sa vrha, samo je imalo kontraefekat. Vremenom je postajalo sve jače i jače, a istinski „grobari“ su počeli sve intenzivnije da izražavjau proteste protiv situacije i u klubu i na tribini.
Sve je to vodilo do početka protesta, bojkota domaćih mečeva i povremeno čak i manjih nereda kada bi frustracija očajnim stanjem u klubu nadvladala samokontrolu.
Epilog je već svima poznat.
Sablasno prazna južna tribina na mečevima kada je klubu bio najpotrebniji huk i pesma kako bi se konačno na odlazak anteralo pomenuto rukovdstvo.
Čini se da je sve kulminiralo na večitom derbiju na kojem je Partizan pretrpeo najteži poraz u svojoj istoriji u Humskoj.
Na kraju, pritisci sa svih strana na kraju su uspeli i deluje da su tandemu Vučelić-Vazura odbrojani dani.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li bi bilo potrebno toliko vremena da tribina nije dovedena u stanje u kojem se nalazila prethodnih godina.
Oni koji su krenuli u uništavanje Partizana su dobro znali šta rade i tako ciljano onesposobili i otupeli svaki otpor.
Zbog toga će proći godine pre nego što Partizan stane ponovo na noge.
BONUS VIDEO