64
Mnogo je nivoa uništenja Partizana prošlo za poslednjih deset godina od kako je krenula era Miloša Vazure i Milorada Vučelića na čelu kluba.
Od skandalozne transfer politike, pretvaranje navijačke tribine u leglo kriminala, pravljenje astronomskih dugova pa do rezultatskih blamaža koje su vrhunac doživele u poslednje dve godine.
Sastavni deo uništavanja bio je i potrošnja legendi i igrača koji su ostavili trag igrajući za crno-bele.
PROČITAJTE JOŠ
Sa jedne strane smo imali taj trend kroz klupu Partizana, a sa druge kroz povratnike u klub koji su bili u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
Da ne pričamo o tome kako je mnogima bilo zabranjeno da treniraju na terenima na kojima su proveli značajan period svoje karijere i doneli mnogo Partizanu i na terenu i kroz transfere.
Od trenutka kada je u klub ušao Miloš Vazura 2014. godine, čak 12 različitih trenera u 15 mandata je prodefilovalo Partizanom.
Zanimljivo je da su svi u nekom periodu bili igrači Partizana ili su okoreli partizanovci. To pokazuje i da niko van tog kruga nije želeo da pokuša na klupi crno-belih i da su samo one kojima je Partizan u srcu mogli da ubede da se late posla.
Marko Nikolić je jedini doneo titule. Jednu u potpunosti, drugu kao „saučesnik“ u sezoni kada je pehar na kraju podigao Zoran Milinković.
Dva puta su na klupi bili Aleksandar Stanojević (koji za razliku od prvog boravka nije doneo trofej u dva pokušaja sa Vazurom i Vučelićem) i sada Savo Milošević koji će verovatno dobiti priliku da u drugom pokušaju radi sa ozbiljnijim ljudima u upravi.
Poražavajuć je podatak da su mnoga imena odlazila glavom bez obzira iz kluba i nikada se više nisu vraćala.
Marko Nikolić, Miroslav Đukić, Zoran Bata Mirković samo su neki od onih koje je uprava sažvakala i ispljunula. Poražavajuće je postalo kada u jednom trenutku niko više nije želeo na klupu crno-belih.
Kada je Aleksandar Stanojević otišao nakon sezone u kojoj je sa 98 bodova za dlaku ostao bez titule i igrao proleće u Evropi, usledio je potpuni haos sa izborom trenera.
Nakon kratkog eksperimenta sa Ilijom Stolicom, pokušalo se sa Gordanom Petrićem i Igorom Duljajem koji je čak i u jednom trenutku prošle sezone uspeo da nešto napravi i osvoji jesenju titulu, ali se i ta kula od karata brzo raspala.
Kratak pokušaj sa Albertom Nađom i još gori poduhvat sa trećim mandatom Aleksandra Stanojevića bili su epilog trenerske rašomonijade i uništavanja Partizana.
Ne samo da su se završili neuspešno, nego su i potrošena mnoga značajna imena iz istorije kluba: Iz želje da pomognu, završavali su na stubu srama iako su i sami za to krivi jer su se uhvatili u đavolsko kolo.
Krug bi trebalo da se zatvori sa Savom Miloševićem, ali okolnosti u kojima će poslednji osvajač trofeja u crno-belom da radi nisu obećavajuće i ostaje da se vidi kako će se izdići iznad situacije.
Nije Partizan to radio samo kroz poziciju trenera. Neke je trošio kroz Omladinsku školu poput Dževada Prekazija, a mnogima su vrata bila zatvorena i u bukvalnom smilsu reči.
„Nažalost, mene su pre nekoliko godina bukvalno oterali iz Partizana! Nisu hteli da produže ugovor, jer sam im smetao. Radio sam za Partizan, ne za sebe. Partizan je moja kuća. Došao sam da radim i stvaram, pa su mi zabili nož u leđa, posle šest meseci. Dok sam radio u Partizanu, rekao sam da riba smrdi od glave. Posle toga, mene je u kancelariju pozvao Miloš Vazura, izvadio novine i počeo da priča… Pitao sam šta hoće od mene, jer ja kao bivši igrač Partizana imam pravo da kritikujem direktora omladinske škole. Tog nestručnog čoveka je neko doveo u klub, a onda je on počeo da se iživljava. Ne mogu da radim da mi neko diriguje… A, taj direktor, čije ime ne želim ni da pomenem, išao je po mišljenje kod drugih… A, ja sam se u Partizan vratio iz OFK Beograda, tako što nisam ni pitao kolika će mi biti plata“, naveo je Prekazi u jednom razgovoru.
PROČITAJTE JOŠ
Dvojac je ulazio u obračune sa kim je stigao, pa se dešavalo da u sportski centar bude zabranjen ulazak bivšim igračima, samo zato što nisu želeli da oproste dugovanja. To je bio slučaj sa Vladimirom Stojkovićem, Lazarom Markovićem i Ivanom Obradovićem.
Dok se na mečevima sa druge strane brda mogu videti legende i bivši igrači rivalskog kluba, u Partizanu je došlo do tačke da se bivši asovi okupe oko inicijative „Apel za spas Partizana“ jer je situacija došla do tačke bez povratka.
Do poslednje dve sezone, sve se nekako maskiralo dobrim rezultatima u Evropi. Dva evropska proleća kao i dobri nastupi u derbijima još uvek su nekako mogli da predstavljaju alibi, ali je i to nestalo.
Poslednji ekser u kovčegu bile su dve poslednje evropske sezone.
Nakon što je na jedvite jade srušen anonimni Sabah prošle sezone, usledila je blamaža i poraz od Nordsjelanda sa 0:6 u ukupnom rezultatu, da bi situacija ove sezone bila još i gora. Debakl od Dinama iz Kijeva, zatim porazi u dvomečima sa Luganom i Gentom samo su uvećali katastrofu.
Na sve to je Partizan počeo da se blamira na domaćoj sceni gde su se sramotili i sa daleko lošijim rivalima.
Partizan je tako na svom stadionu u poslednje dve sezone uspeo da primi četiri gola pred svojim navijačima od Mladosti GAT, TSC-a i večitog rivala koji je ostvario najubeldjiviju pobedu u derbijima na stadionu crno-belih.
Kakav je epilog crno-belog horora?
Astronomski dug, potencijalno još jedna sezona bez Evrope, brukanja koja će zauvek ostati zapamćena, činjenica da će Partizan teško da se bori za titulu bar još tri, četiri godine, prazne tribine, oronuo stadion…
Mnogo će stvari tek isplivati na površinu kada Milorad Vučelić i Miloš Vazura budu napustili Partizan, ali će senka njihovog uništenja dugo lebdeti iznad Humske.
Klub je rastočen do temelja i potrebno je ponovo ga izgraditi. Samo na ime i slavnu prošlost nije dočekao sudbinu jednog Rada i zbog činjenice da postoji kritična masa voljna da se bori. U suprotnom, rušilačko dejstvo pomenutog dvojca kojima imena treba zaboraviti što pre ne bi niko i ništa mogli da saniraju.
Sada je vreme za borbu kakvu klub nije imao u svojoj istoriji i prilika da se na delu pokaže legenda o partizanštini.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
