4
Čudni su putevi gospodnji i čudno je za koliko zapravo zanimljivih fudbalskih priča nismo ni čuli jer nije bilo prave prilike da se one iznesu u javnost. Upravo jednu takvu, skoro filmsku, donosi nam Zoran Kuntić, nekadašnji fudbaler Spartaka iz Subotice, koji je zaobilaznim putem, preko Koreje, došao do velikog Bernabeua i Lige šampiona.
Zoran Kuntić i dalje je ime koje više odjekuje u Mađarskoj nego u Srbiji – legenda je Ferencvaroša, sada radi kao skaut čuvenog budimpeštanskog kluba, koji je 1995. godine uveo u Ligu šampiona, golom u Briselu protiv Anderlehta.
PROČITAJTE JOŠ
Bilo je to prvo učešće nekog mađarskog kluba u Ligi šampiona sve do 2009. godine, a Kuntić je tada igrao protiv Ajaksa, Reala i Grashopersa, i to uz neverovatnu papirološku zavrzlamu, karakterističnu za ona luda vremena iz sredine 1990-ih.
I sada u šali kaže da je „na prevaru“ igrao Ligu šampiona, i to tako što se vratio iz Koreje, pa zaigrao za trećeligaški mađarski klub u kom se uozbiljio i rešio da pokaže šta ume sa loptom.
Uostalom, i Dejan Savićević je njegov talenat uočio u međusobnim duelima protiv Spartaka iz Subotice pred raspad Jugoslavije, snove je Zoran pretvorio u javu nešto kasnije, zaobilaznim putem, o čemu je potpuno otvoreno govorio za Nova.rs kao gost redakcije.
Dao je gol Zvezdi neposredno posle Barija pred krcatim subotičkim tribinama, igrao je još za Vojvodinu pre odlaska u Posko Atoms (današnji Pohang Stilers) 1993. godine, na preporuku Radeta Bogdanovića.
“Nije isto otići u Koreju odavde 1993. i danas, bila su to neka luda vremena. Nije bilo mogućnosti da se ide na raznorazne strane. Tada se u Grčku moglo otići ili neki daleki istok. U jednom trenutku, meni zvoni telefon kod kuće, u Subotici. Zove Rade Bogdanović, koji je tada bio u Koreji i kog ja tada nisam znao, osim sa utakmica jer smo igrali jedan protiv drugog. Reče mi da je njegov trener dobio neki spisak od 20 igrača iz Evrope, u cilju da pojačaju klub. On je pokazao spisak Radetu, koji je stavio prst na moje ime”, kaže Kuntić za Nova.rs.
Imao je sve predispozicije da se nađe u specifičnoj avanturi, a Bogdanović ga je propisno nahvalio.
“Ja ovog dečka znam, hitar, brz, u Koreji prolaze i visoki igrači, fizički su dominantni. Ili brzi, bio je dogovor da odem na probu, bio sam tu sedam dana i zadovoljio sam, potpisao. Mnogo se treniralo tamo, zaista, imaju ozbiljan dril što se tiče fudbala. Stadioni puni, stvarno su druge okolnosti nego ovde u ta vremena. Godinu dana sam tu proveo i onda sam došao u Srbiju na pauzu, na odmor.”
U tuđini, nije bilo lako. Kuntić je morao da uđe i u jedne privatne pregovore, što se nije završilo slavno.
„Proveo sam godinu sam i nisam više želeo da bude tako. Ušao sam u pregovore sa tadašnjom devojkom i njenim roditeljima da mi se ona pridruži tamo. Ti pregovori su se odužili i ja sam tamo zakasnio 12 dana. Kada sam se vratio u Koreju i u klub, oni su me pozvali i pitali da li znam da ovde radnik dobija otkaz za 12 minuta kašnjenja, a ne 12 dana. I dali su mi kartu u ruke za povratak, tako se završilo.“
KAKO SAM SVOJU SLOBODU PLATIO 20.000 MARAKA
Onda je Zoran krenuo „od nule“, u čemu mu je pomoglo jedno papirološko lukavstvo sa mađarskim propisima.
„Vratio sam se iz Koreje, i jedan momak koji je igrao u Kečkemetu, tada trećoj ligi, amaterskoj, pozvao me je tamo. Papiri su mi ostali u Koreji, i on me je pozvao da uđu u drugu ligu. Rekoh, OK, ali moji papiri su u Koreji. Rekao je da u Mađarskoj postoji jedan zakon, ako se pošalje zahtev za sertifikat i ništa ne stigne u roku od 30 dana, automatski može da se igrač registruje. Oni su taj zahtev poslali u Smederevo, a ja u životu nisam bio u Smederevu. Naravno da nikakav odgovor nije došao iz Smedereva i oni su mene registrovali za trećeligaški klub. Ipak, bio sam u najboljim godinama, nekada član mladih reprezentacija i nije mi bilo pravo da igram u trećoj ligi. Onda sam nešto promenio u glavi, počeo ozbiljnije da se bavim fudbalom, da budem mnogo vredniji i dobio sam poziv Videotona, tada Parmalata. Dobar klub, to je ekipa koju je Marko Nikolić skoro vodio, proveo sam par meseci tamo i dobro mi je išlo. Izborili smo opstanak tada i onda sam dobio poziv Ferencvaroša. Oni su tad uzeli titulu, igrali smo kvalifikacije za Ligu šampiona, protiv Anderlehta. U Briselu smo pobedili sa 1:0, u revanšu 1:1. Tada su se igrale samo četiri grupe u Ligi šampiona sa po četiri ekipe. Imao sam želju da igram samo sa najboljim ekipama i to se ostvarilo protiv Reala, Ajaksa i Grashopersa“, dodaje Kuntić, koji je bio strelac gola odluke u Belgiji.
Zoran Kuntic gólja az Anderlecht elleni Bl-selejtezôn Brüsszelben (1995). #futballisztika #futball #futballelemzes #labdarúgás #labdarugas #foci #sportelemzés #oldfootballpictures #oldfootballvideos #magyarfutball #magyarfoci #ferencváros #ftc #fradi #kuntic #zorankuntic pic.twitter.com/kKtrMSXk05
— futballisztika (@futballisztika) March 26, 2019
Tek onda su Korejci mogli da shvate šta se desilo sa igračem čiji su papiri ostali kod njih.
„Imao sam situaciju da smo bili na pripremama, da li u Španiji ili negde sa Ferencom i ta korejska ekipa u kojoj sam bio je isto bila tamo, sa Radetom. I neki snimak je viđen i kažu Korejci, ‘pa evo ga Zoran, igra u Ferencvarošu’. I ljudi iz kluba se čude, jer je sertifikat u klubu. Zove Rade i kaže da može da bude problem. A ja igram praktično na prevaru iz mađarskog amaterskog kluba. Ja sam prvo pričao sa Ferencvarošem, oni su mi rekli da je to moj problem i da ga rešim kako znam, oni ne bi voleli da zbog toga imaju sankcije. Ništa, rešilo se tako što sam platio 20.000 maraka Korejcima iz svog džepa da svi ćutimo. Tu svoju slobodu sam platio i to je to. Ferencvaroš nije pravio probleme, nisu ni Korejci naknadno slali sertifikat. Jednostavno, samo se na tome završilo.“
Kako je bilo igrati protiv „aždaja“ iz Reala i Ajaksa, koji je tada lansirao brojne zvezde?
„Van Gal je bio trener Ajaksa, igrali su Rajziger, De Bur, Litmanen, Davids, Finidi, Overmars… Bili smo treći u grupi, prvo pobedimo Grashopers 3:0 tamo, pa smo kući igrali protiv Ajaksa, bilo je 1:1 do 70. minuta, a onda je ušao Klajvert, i to je bilo 5:1“, kroz smeh će Zoran.
Ferencvaroš je od Reala izgubio sa 6:1 na Bernabeu, ali je bod otkinut velikanu u Mađarskoj.
„Otišli smo u Madrid i igrali smo pošten fudbal, otvoren, idemo da napadnemo Real i tu smo šest komada dobili. Posle dolazi Real u Peštu, bilo je 1:1. Koliko sam samo trčao na toj utakmici, užas. Bilo je 3:3 kod nas protiv Grashopersa, a onda smo igrali na stadionu Ajaksa starom, -15, pun stadion, oproštaj od tog stadiona. To je možda i najbolja utakmica koju smo odigrali u Ligi šampiona. Izgubili smo sa 4:0, imali su pet šansi i dali nam četiri gola, mi smo imali pet šansi i nismo dali nijedan. Te utakmice mi je baš žao jer su nas toliko natrpali, a nije trebalo. Oni su tada branili titulu u Ligi šampiona. Sjajna ekipa, posle odem na Kipar i opet imam sreće sa žrebom, odem u ekipu koja je uzela Kup. AEK Larnaka. I igrali smo sa nekim Azerbejdžancima koje smo prošli, i ja kažem super, daj nešto veliko. Desi se Barselona, toooo! Murinjo je tada bio prevodilac, Stoičkov, Prosinečki, Gvardiola. Bobi Robson trener, Luis Enrike, Ronaldo Zuba, pravi, što se kaže. Izgubimo 2:0, i kažem hajde, biće revanš, pun stadion, naš teren, može da se zakuva. Kažu mi, kakav pun stadion, neće biti 2.000 ljudi. Što? Ne interesuje njih Barsa, već APOEL, Omonija… To su njima utakmice. Tako je i bilo, poluprazan stadion i Barselona, 0:0. Mi da smo izbacili Barsu igrali bismo protiv Zvezde.“
Mučile su tokom igračke karijere povrede Zorana, zato je i posle ovoga brzo sve vodilo ka okončanju fudbalerskog staža.
„Patio sam se sa kolenom, još kao klinac sam operisao sve što se moglo operisati u kolenu. Nisam više mogao da igram, igrao sam stalno sa tabletama malim protiv bolova, i rekao sam dosta je bilo.“
REKORDNO KRATKI JEDNODNEVNI TRENERSKI MANDAT
Trenerski izlet bio je kratak, Zoran je možda i rekorder našeg fudbala jer je vodio Hajduk iz Kule samo jedan dan, nije ni vodio zvanične mečeve.
„Nisam vodio ništa, dogovorili smo se sve i sledeći dan je bio trening. Ja Džombu nisam znao osim iz priče, a rekli su mi sve i svašta. Ali u pregovorima je sve bilo u redu. Vodio sam sledeći dan trening, posle treninga zove me jedan dečko i kaže ‘hoćeš li da ideš u Afriku’. Obećao je, kako to već ide, sve i svašta. A meni punili glavu, nemoj kod Džombe. I ja nazovem Džombu i kažem da sam dobio ponudu iz Afrike, probajte da razumete, i tako se završilo, a nilo zapravo bilo ničega od Afrike na kraju.“
Sada je Kuntić skaut Ferencvaroša, koji je saradnju uspešno obnovio na drugi način.
„To je došlo vremenom, imao sam u Budimpešti neke prodavnice, piljarnice, kafiće, tako, kako obično fudbaleri rade. Ali posle nisam razmišljao previše o trenerskom poslu, ali sam razmišljao o tome šta znam da radim još u životu. Razumem se u fudbal, upisao sam licence u Beogradu i završio, radio sam u Spartaku kao sportski direktor, ali mi se čini da najviše se možda razumem u skauting. Pre 10 godina sam to želeo da radim u Ferencvarošu, ali tada skauting služba nije ni postojala. U februaru prošle godine su me zvali i rekao sam im da to nikad nisam radio. Dogovorili smo se da radim pola godine da vidimo da li i meni i njima odgovara. Radio sam pola godine i nastavili smo na tri godine. Mnogo je dobar posao i vrlo odgovoran, a ljudi ga ovde možda i ne shvataju ozbiljno. Ali svaki iole dobar klub i rezultati počivaju na skautingu. Skautiranje igrača ti pravi priču, ne igrači od Miće, Pere, menadžera. Gledaš utakmicu i tebe ne interesuje ko će da pobedi. Gledaš igrača. Nije kao kad si trener i dobiješ otkaz posle tri poraza. Dobar, odgovoran posao, a čini mi se da u Srbiji nije toliko ozbiljno shvaćen koliko bi trebalo.“
Napravio je Kuntić i paralelu sa jednim hrvatskim klubom koji se ozbiljno probija.
„Daću primer Gorice u Hrvatskoj, klub postoji 10 ili 15 godina. Litvanci su došli u klub, ne sa nekom prevelikom svotom, od oko 700.000 evra, s tolikom sumom je ušao i grad. I za milion i po evra su napravili konkurentan klub, ozbiljniji mnogo finansijski i moćniji. Sportski direktor je Litvanac, koji je sada otišao u Hajduk, pitali su ga šta je ključ uspeha Gorice, kaže dobar izbor igrača. Ja imam tri skauta koji su na raspolaganju, 365 dana u godini. Znaju svoj posao. Nije danas samo skauting, ‘vidi ovaj daje golove, asistira, uklizava’. Moraš da znaš i ko su mu komšije, ima li decu, kakav život vodi. Što više informacija moraš znati, ne samo kako igra.“
Koronavirus je malo usporio način rada.
„To je moj posao, da gledam igrače iz Srbije, BiH, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Makedonije. Ne mogu sad da putujem, pa radim više od kuće uz VajSkaut, platformu na kojoj su igrači iz svih liga na svetu, gde postoji kamera. To je italijanska firma koja pravi magnetnu rezonancu svakog igrača. Tu kliknete na, primera radi, Ivanića, imate podatke i 20-ak parametara i video zapisa od po desetak sekundi. Apsolutno sve imate i to je ozbiljan posao. Imate i najbolje akcije, ali ja to izbegavam da gledam. Zašto bi išao na njegove najbolje opcije, to će uticati na moje mišljenje i on je super. A nije, ima on sigurno mana dosta. Puno stvari u tom slučaju odlučuje, da li je on dobar za Ligu šampiona, a moj zadatak je da tražim igrače za Ligu šampiona. Imao sam situaciju da Silađija pratim iz TSC-a. Bilo je želje od strane kluba da ga prati, ima mađarske papire, dobro bi bilo ako je taj kvalitet, da dođe u Ferencvaroš i igra za mađarsku reprezentaciju. Kao Nikolić, Holender… Onda vidiš da ipak u 27. godini igra Superligu i ima uz sebe Lukića i dobar tim. Rekao sam im da on ima kvalitet da bude dobar igrač u Mađarskoj i da može u šampionatu da nastavi sa ovom produkcijom golova, asistencija, ali za Ligu šampiona nam ne bi bio pojačanje. To su neke kategorije gde ja moram da budem maksimalno iskren. Ja sam to objasnio direktoru, možda su moji kriterijumi malo stroži, on kaže, ne, super, bolje tako nego da su niži kriterijumi. Ne odlučujem ja, naravno, trener i on, ali tako je ispalo.“
TOKMAK, SADIK I MAĐARSKI SISTEM ZA PROMOCIJU MLADIH IGRAČA
Postoji li neko ko je posebno „eksplodirao“, a da je skautiran za mali novac?
„Za Ferencvaroš mogu da kažem da je eksplodirao Tokmak, on ima norveški pasoš. Mislim da je i pozvan za Norvešku poslednji put i da će nas napustiti jer je dobio takvu ponudu da će ga pustiti. Moj zadatak je da nađem novog Tokmaka. Iz Skandinavije su uzeli Bolija, špica, dobro su mentaliteta oni koji su tamo dugo. Ferencvaroš neće ulaziti u velike kupovine, za 3 i 5 miliona, oni procene šta je to, da bi mogli da zarade za godinu i dve, što će se, nadam se, desiti sa Tokmakom. Drugo, ja kad gledam igrača, moram da ispoštujem ono što trener radi. On ne igra sa levakom levo, voli da bude kontra noga tu i obrnuto. Ima igrača koji su mnogo dobri levaci da igraju levo, ali džabe. Trener to ne traži, možemo ga dovesti, ali neće igrati. Tokmak je došao za 400.000 evra, a zanimljivo je da je Ferencvaroš hteo Sadika, ali je tad igrao u Romi 2. I predsednik je rekao, malo mi je rizično da dajemo neke pare za igrača odatle, i on je prelomio.“
Kako gledaju Mađari na naše fudbaleri, da li bi radije dali novac za Norvežanina ili za igrača iz naše lige?
„Mađari vole naš mentalitet, njihov mentalitet nije baš takav za fudbal, dugo sam tamo radio. Njihov prag bola je nizak, kad naiđu na zid, neće preskakati i ići glavom kroz zid, oni će se povući. Njihov fudbal je tehnički bolji na mnogo mesta, ali mentalitet je drugačiji i naši igrači tamo dobro prođu i donesu nešto novo. Fajteri su, na poziciji zadnjeg veznog sam imao saigrača Gorana Jezdimirovića koji je mogao da te tuče i ukliza, udari. On je tamo igrao dugo i radio je to što oni nemaju i neće, neće u ‘meso’. Oni gotive te igrače koji imaju slovenski mentalitet i koji su borci, Mađari nisu borci, malo su ostali u vremenima kad je tu bio Puškaš, tehnički lepo, ali bez puno trčanja i duela. To su prošla vremena, ali sada u poslednje vreme, zahvaljujući Orbanu i vlasniku OTP banke, koji strahovito puno novca ulaže u infrastrukturu i ostalo, sve ide drugačije. Oni imaju 12 klubova u ligi, mi 20, kod nas je kvalitet razvodnjen. Mnogo pametno rade, predsednik FS Mađarske je vlasnik OTP banke i on kaže ‘naši treneri ne moraju da ubacuju mlade u tim’. Hajde da ih motivišemo da to rade, plaća svaki minut igrača. Savez plaća igrača koji je 2000. godište i ako on igra 70 minuta, za to se odvaja određena suma. Što je mlađi igrač koji skuplja minute, to je veća suma koja se za to dobija, i oni od toga sasvim fine pare mogu da zarade. Drugo, oni daju premije za pobede od Saveza. Savez plaća pobedu da bi motivisao da igraju napadački.“
Kako generalno vidite Ferencvaroš i klupsku scenu u Mađarskoj?
„Ferencvaraš ima ozbiljan budžet, ali imaju i viziju, rezultat, prošle godine su igrali Ligu Evrope, u poslednjem minutu su izgubili šansu da prođu dalje, sad su igrali Ligu šampiona, ali i predsednik kaže da Liga šampiona nije naš nivo. Realnost je Liga Evrope, mnogo realno gledaju stvari. Privatnih klubova i nema, sve je državno i raspoređeno.“
JA MANEKEN BENETONA? HAJDE NE ZEZAJ!
Za kraj, Kuntić je opisao i kako je izgledao njegov prvi angažman u Mađarskoj, koji nije bio fudbalske prirode.
„Bila su to luda vremena, plate su bile 2 ili 3 marke, plaćalo se i sa četiri kilograma brašna i kobasicama. Ćale moj je radio u Severu u Subotici, to je bila velika firma i 5-6.000 ljudi je radilo tamo. I tada, sa devojkom sa kojom je trebalo da odem u Koreju, odem u Segedin. Prilazi mi jedan čovek nasred ulice, i kaže ‘je l’ biste vi pravili slike, mi smo iz Benetona i pravimo fotografije za novi katalog.’ Ja sam mu rekao, nemoj molim te da me zezaš, žurimo. I odemo mi, šetamo dalje, uđemo u neku prodavnicu, ispostavilo se da nas on prati. Uđe za nama, i kaže ‘zaboravio sam jednu stvar da vam kažem, mi plaćamo to. Koliko? Po glavi 50 dolara. I ja računam koliko je to u onim platama ćaletovim.“
Onda je palo „fotkanje“, koje je na kraju i ovekovečeno u magazinima Benetona.
„Došli smo u centar Segedina, kod fontane, obukli Beneton stvari i slikali se. Ali prvo su dali pare, znaš kako je bilo u ta vremena nesigurnosti. I dali smo adrese, rekli su nam da će poslati katalog, i stvarno. Stiglo je. Oni su tada otvarali Beneton u Segedinu, bilo je i profesionalaca manekena, i nas koji smo tada dobro prošli. I onda sam malo istraživao da vidim ko je taj čovek koji nas je fotkao, ispostavilo se da je to neka ‘zver’ što se tiče fotografisanja, zvezda. A ja ga odbio prvo“, kroz smeh će Kuntić, koji se ove anegdote setio jer je sada zaštitno lice „You Go“, brenda koji su napravili njegovi fudbalski prijatelji Robert Santo i Mikloš Bognar.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
