0
Kad neko zaigra pod grbom Srbije, zaista postaje nebitno gde se rodio, dok god sa ponosom nosi "najdraži dres". Tako bi bar trebalo da bude, mada je u modernom fudbalu novac prožeo sve pore igre, pa i onu reprezentativnu.
U takvim okolnostima ni fudbalerima, ni košarkašima i drugim sportistima nije uvek lako da prelome između onoga gde ih srce i interes vode. Nekad srce kaže da se igra za Španiju, pa kad razum ne preovlada, onda se dobije slučaj koji smo imali sa Bojanom Krkićem.
PROČITAJTE JOŠ:
Španci su 33-godišnjaka rođenog u Linjoli „kaparisali“ tako što mu je Visente Del Boske dao šansu na jednoj utakmici u seniorskom timu „furije“.
Odigrao je 25 minuta protiv Jermenije 2008. i to u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Bio je na klupi protiv Bosne i Hercegovine i Danske i to je bilo sve od njegove reprezentativne karijere.
Španija je već tada postajala sila koja će osvojiti titulu prvaka sveta, pa Krkiću taj potez nije bio najbolje proračunat.
Ali opet, za poštovanje je svaki izbor koji neki sportista napravi, zbog čega je za poštovanje i kad izaberu dres Srbije, posebno uzevši u obzir da od Novog Zelanda i titule prvaka sveta u kategoriji do 20 godina, nismo ništa ozbiljnije uradili.
A pošto već znamo da u Srbiji nemamo baš najplodnije tle za razvoj vrhunskih fudbalera, premda dobrog semena, odnosno talenta ima.
Što onda ne bismo „pozajmili“ ono što je neko drugi uzgajao i podizao? Ako već momci imaju veze sa Srbijom, niko se ne žali.
Takvih primera ima i u seniorskom i u drugim kategorijama. Kod seniora su u proteklom periodu Stefan Mitrović i Lazar Samardžić odabrali Srbiju.
Mitrović je stasavao u Kanadi, a Samardžić u Nemačkoj i njih dvojica su samo neki od primera momaka od kojih se očekuje mnogo u dolazećim godinama.
U poslednje vreme se dosta pisalo o Aleksandru Pavloviću, talentu Bajern Minhena koji je već 13 godina u pogonu slavnog kluba.
Ako je dečko koji je od svoje šeste, sedme godine, fudbalski prohodao u Nemačkoj, što bi ga neko osuđivao kad bi krenuo da igra za „pancere“?
Nema zašto, ali nema razloga ni da ne probamo da ga obučemo u grb „orla“. Pisalo se u poslednje vreme i o Luisu Zečeviću-Džonu, šesnaestogodišnjaku koji je potpisao za mlađe kategorije Arsenala i Fudbalski savez Srbije je uspeo da ga privoli da obuče opremu Srbije.
Reč je o momku kog Britanci opisuju kao talentovanog napadača koji može da igra i na krilu i koji je do 15 godina predstavljao Englesku.
Već je igrao za U16 i U18 kategoriju „tobdžija“, a ako je verovati informacijama koje kolaju u srpskoj javnosti, njegova majka Srpkinja je uticala da se desi ovakav epilog.
A da ne bude sam, naš dres oblači i mladi talenat Mančester junajteda Edvard Ibrović Flečer. Flečer ima 15 godina i mogao je da zaigra za Englesku, dok Nikola Lazetić, direktor mlađih reprezentativnih kategorija Srbije kaže da je Flečer kao i Luis odabrao Srbiju.
„Razgovori koje sam vodio prethodnih sedmica u vezi sa njihovim dolaskom, na moje veliko zadovoljstvo, uspešno su završeni. Hvala im na pokazanom patriotizmu, imali su mogućnost izbora. Momci imaju sjajan potencijal i sigurno ne bi igrali u klubovima u kojima su da to nije tako. Očekujemo da će se vrlo brzo prilagoditi i adaptirati na način rada u selekciji Srbije, a ovde će imati maksimalnu podršku svih relevantnih faktora. Njihova želja i opredeljenje ka dresu naše zemlje je nešto zbog čega možemo da budemo izuzetno ponosni. Na nama je da nastavimo ovim putem i ulažemo u budućnost srpskog reprezentativnog fudbala“, rekao je Lazetić za FSS, a zna se da će novopečeni kadeti srpskog tima debitovati protiv Crne Gore sedmog marta u Podgorici.
Opet, ne treba da čudi ni ako neko od njih kasnije prihvati poziv seniora Engleske koji već godinama u toj kategoriji imaju plejadu veoma talentovanih i kvalitetnih igrača.
Od dečaka sa engleskog govornog područja je rodom i Vilijam Milvud, klinac koji igra za Partizan gde je prešao iz Crvene zvezde.
Australijanac je 2009. godište i rođen je u Kernsu, ali ima i srpsko državljanstvo. Igra na mestu ofanzivnog veziste i on je jedan od onih za koje se možda može reći da su i stasavali u Srbiji.
Otac mu je Australijanac, majka Srpkinja, a baš su australijski mediji pisali da je bio želja najvećih španskih klubova, gde zbog papira nije mogao da ode i zaigra. Leva noga i dobar dribling su mu prednost kad igra jedan na jedan, zbog čega su ga u Partizanu i jurili oko dva meseca preko roditelja.
Stefan Bajčetić je u Liverpulu jedno vreme pravio šou i odabrao je Španiju, što nije svojevremeno uradio Sergej Milinković-Savić, koji je rođen u Ljeidi, a i njegov brat Vanja je rođen u Španiji. Dobro je poznata priča i da je rođeni Švajcarac i Miloš Veljković, pa je bio jedna od okosnica odbrane Srbije na putu ka Kataru.
Nemanja Gudelj je iz Španije, Mile Svilar, koji je skoro u Ligi Evrope zadivio navijače Rome odbranjenim penalima je iz Belgije.
Za Pavlovića se još ne zna sto posto, ali je momak rođen u Mihnenu već davao nagoveštaje da bi voleo da igra na Evropskom prvenstvu na domaćem terenu – u Nemačkoj.
„Želimo svakom detetu našem da damo šansu, ali mora da se ide stepenik po stepenik. Sad je neko debitovao za Bajern, pa kao mora odmah u ‘A’ tim. Ne ide to baš tako. To je kao da čekamo ispred bolnice da se rodi neko ‘Srpče’, da ga iz bolnice rezervišemo. Ti svi momci moraju da se dokažu. To su neke pionirske, mlade, pa onda A reprezentacija. Sem ako si čudo pa sa 17 u A tim, kao Pele“, kazao je Dragan Stojković Piksi o ovome novembra prošle godine.
I bar donekle jeste u pravu, jer ne znači da će svaki fudbaler koji debituje za Bajern, Liverpul, Barselonu, imati zvezdanu karijeru. Kao što ne znači da će bolje predstavljati reprezentaciju, nego što će to uraditi onaj koji to želi čitavom dušom.
„Da bude kao u slučaju Ugrinića – hteli smo, bili spremni, ljudi su odlučili drugačije. Činjenica da je Pavlović debitovao za Bajern dobra je smernica… U tim stvarima ima i mnogo neiskrenosti, ne sa naše strane. Koristi se situacija, momenat, medijima serviraju drugačije priče kako bi se obezbedila reakcija na drugoj strani“, pričao je Stojković.
Nemanja Motika je još jedan od momaka koji se fudbalski oblikovao u Nemačkoj i čak nastupao za „pancere“ do 16 godina.
Onda se prebacio na U19 u Srbiju i odigrao je dve utakmice za tim naše zemlje do 21 godine. Tu je i Jan-Karlo Simić iz Nirtingena, 18-godišnji talenat Milana koji je u Italiju stigao preko Kikersa i mlađih kategorija Štutgarta.
„Rosoneri“ su ga pokupili avgusta 2022. godine i tada platili milion evra za tinejdžera koji im se sada isplaćuje pošto je na samo četiri utakmice za prvi tim, sa pozicije štopera dao jedan gol.
Veći deo vremena igra u Primaveri, gde je takođe na deset utakmica dao gol i upisao jednu asistenciju.
Jan-Karlo je standardan i u reprezentaciji Srbije do 19 godina, pa je igrao između ostalog i protiv Italije i protiv Francuske.
Upravo iz zemlje bivšeg prvaka sveta dolazi Boris Popović, o kom se početkom ove godine pisalo zbog glasina da prelazi iz Serkl Briža u Anderleht za tri miliona evra.
I ovaj mladi štoper je rođen u Francuskoj gde je prošao mlađe kategorije Tura, pa je igrao za Monako u mlađim kategorijama i onda otišao u Serkl Briž, gde igra od 2021.
Pošto Francuska već godinama ima samo najveće ambicije u reprezentativnom fudbalu gde je uzela „boginju“, a onda stigla do finala u Kataru i bila poražena, pitanje je koga bi probala da filtrira za prvi tim.
Popović je jedan od onih koji nisu imali dilemu za koga će igrati, pa od 2016. predstavlja „orlove“. Dejan Kuzmanović je dvadesetogodišnjak, takođe rođen u Francuskoj, u Lionu i kao i Popović, igra za naš tim.
Njegova majka je Albanka, otac mu je Srbin a od 2019. godine je u Monaku, gde uglavnom još igra za mlađe kategorije, kao što je u nekoliko navrata radio i u timu Srbije.
Viktor i Stefan Džodić klupski brane boje Monpeljea gde su i rođeni, ali su i oni pod krilom orla, kao i Mateja Milovanović, momak rođen u holandskom Vlardingenu i koji igra u Ajaksu.
Đuro-Đulio Đekić je 2005. godine rođen u Zagrebu i ima i srpske i hrvatske korene, pa je posle Velebita otišao u Dinamo, a onda u mlađe kategorije Lokomotive dok prošle godine nije prešao u Goricu.
Iako je sve vreme odrastao u Hrvatskoj, odlučio je da igra za Srbiju, pa sada predstavlja „orlove“ u konkurenciji do 19 godina iz naizgled jednostavnog razloga.
„Pre dve godine prišao mi je Mirko Bunjevčević, koji je bio i selektor mlađe kadetske selekcije Srbije i pitao me želim li da igram za njih? Kako me niko nije zvao u hrvatske selekcije, tako sam odlučio prihvatiti poziv“, rekao je Đekić, a preneo Germanijak.
Filip i Aleksandar Stanković su sinovi Dejana Stankovića, koji je najveći deo karijere proveo u Laciju i Interu, a afirmisao se u Crvenoj zvezdi.
Njegova deca su rasla u Italiji što ih nije sprečilo da i Filip, kao golman i Aleksandar kao zadnji vezni od mlađih kategorija igraju za našu zemlju.
Osamnaestogodišnji Aleksandar je u Interu gde je nekada igrao i njegov otac i kapiten je selekcije mladića do 19 godina, dok je 22-godišnji Filip u Sampdoriji i bio je na klupi tokom meča Srbije protiv Bugarske u kvalifikacijama za Evro 2024.
Marko Mladenović je još jedan od talentovanih mlađih igrača koji je rođen u Nemačkoj i tamo igra za Ajntraht i standardan je u mlađim kategorijama gde ovaj 19-godišnjak na 19 utakmica ima 13 golova i sedam asistencija.
Marko igra kao ofanzivni vezista u sredini i prošao je kroz Štutgarter Kikerse gde je bio od 2011. do 2022. dok se nije ustalio u novom klubu.
Maksim Kličković je još i mlađi od Marka, a u timu Srbije bi jednog dana možda mogli da budu upućeni jedan na drugoga, jer Maksim igra u napadu za Štutgart.
Standardan je sa 20 utakmica u sezoni i sedam golova, dok je za Srbiju lani odigrao tri utakmice.
Ivan Vasiljević je rođen u Pamploni, ima 19 godina i igra za Atletiko Madrid. Odigrao je, doduše samo dve utakmice u Ligi šampiona, a od 2022. igra i za Srbiju.
Mihailo Stevanović je, poput Miloša Veljkovića rođen u Švajcarskoj 2002. godine, igra i za Sent Galen, gde je redovan na 22 utakmice ove sezone, dok Marko Karan nastupa za Borusiju iz Dortmunda.
Karan je iz Vupertala u Nemačkoj i ima samo 15 godina i igra na poziciji centarfora, gde je i kada obuče opremu Srbije. Istu opremu u konkurenciji do 21 godine nosi i Aljoša Vasić koji je rastao u Italiji.
Prošao je kroz mlađe selekcije Padove i lani za dva miliona prešao u Palermo, a sa 188 centimetara visine u središtu veznog reda i iza špica mogao bi da bude veoma dobra zamena za neke iskusnije momke poput Dušana Tadića kada za to dođe vreme.
BONUS VIDEO: PSV vs Fejenord, golovi
