0
"Momci, kuda?", pitao nas je saobraćajac oko osam i 15, a da nismo ljudski ni izašli iz Beograda, tamo na rampi kod Vrčina. Kada mu je jedan od tri vozača odgovorio "Trabzon", čovek je samo u čudu pogledao i rekao "teraj".
Verovatno u tom trenutku nije znao ni gde je Trabzon, možda ni zašto se grupa od osam novinara sa tri vozača u „mečkinom“ kombiju zaputila na put dug dve hiljade kilometara.
PROČITAJTE JOŠ:
„Jednom sam vozio do Roterdama, ali ovo je duže“, priznaje jedan od šofera, dok još krstarimo auto-putem u smeru ka Nišu.
Onaj policajac koji nas je zaustavio pre toga, možda nije znao da Crvena zvezda tamo u četvrtak (18.45) igra meč drugog kola u Ligi Evrope i da je klub iz Trabzona, gde smo krenuli, postao šampion Turske posle 38 godina.
Verovatno nije znao da su njegovi navijači napravili feštu na Crnom moru, popalili baklje na barkama, čamcima i brodovima, dižući nos jer su konačno doakali klubovima iz Istanbula.
Sve to policajac možda jeste, možda i nije znao. A posle oko 32 sata vožnje, sa sigurnošću mogu da kažem da ni mi nismo bili potpuno svesni šta nas čeka.
„Molim te Bože neka bude mini-bus ili kombi“, otprilike ovo mi se motalo po glavi dok sam poslednje stvari trpao u dva ranca u ponedeljak uveče.
Biću iskren, sada (oko 5 sati izjutra utorak na sredu), iz hotela u centru jednog turskog primorskog grada, uskih ulica nabijenih mini-marketima kao iz devedesetih, teško je držati oči otvorene, a kamoli sumirati utiske viđenog na putu kroz Srbiju, Bugarsku i naročito Tursku.
„Majstore, daj neku muziku!“, složili su se svi dok smo već prilazili bugarskoj granici, misleći – u pa super, četiri, pet sati vožnje i evo nas već na granici. Brzo je prošlo.
Dok su se sa zvučnika, pomalo u šali, čuli taktovi pesme „Welcome to Bulgaria“, poznate bugarske pevačice Galene, treptaj kasnije već smo stajali na praznom prelazu gde je mladi brkati graničar sa cigaretom u ustima lupao pečate.
Oko 20 do 1 izjutra pomislite „na konju smo“, sad po noći da se promuvamo do turske granice, pa odande klaj klaj.
Tako je otprilike i bilo. Oko 12 sati vožnje i eto vas na granici sa Turskom, gde je gužva od po četiri, pet automobila najmanje u svakoj traci i u ranim jutarnjim satima.
Jedna mačka je probala da uskoči kroz prozor u auto jedne devojke koja joj je dobacila hranu, a neko iz susednog autobusa, valjda mostarskog, se našalio: „Ako ne znaš gde je Turska, prepoznaćeš po džamiji“.
I stvarno, nekoliko stotina metara od prelaza vidite džamiju koja stoji sa desne strane i okuplja islamske vernike.
Dva sata čekanja na prelazu iza pet, šest autobusa daje vam vremena i da dobro osmotrite džamiju, ali i da popijete jutarnju kafu sa rešoa, za koju vozač kaže „uh, odlična robusta“. I stvarno je dobro skuvao, narodski rečeno, može da se ženi.
Melos se od tog trenutka oko 20 do osam ujutru, prešaltao sa bugarskog i domaćeg, pa se u kombiju malo puštala grčka muzika, dok je jedan vozač pokazao da na fruli ume da odsvira Zvezdinu himnu i da to uradi bez greške.
Prvih hiljadu kilometara do Istanbula prošlo je nekako neprimetno. Iako je ulaz u Tursku bio truckav, a putevi povremeno „fleka na fleku“, još uvek u tih petnaestak sati imate energije.
Kičma već počinje da kuka i subjektivni osećaj vam je da je uvijena kao zmijica na Nokiji 3310, ali ok, podnošljivo je.
Dok je kroz Bugarsku bio mrak, a oko Sofije se išlo obilaznicom i brzo se prošlo, Turska je potpuno drugačija priča.
Široki put vodi pored uređenih naselja i spleta trošnih i starih kuća i onih novih montažnih, kao iz američkih serija i filmova.
Što više viđate visoke zgrade, više i naslućujete da se približavate Istanbulu, čiju ćete siluetu videti u daljini dok zaobilazite veliko jezero Bujukčekmedže.
A kako se približavate najvećem gradu Turske, tako će i gužva bivati veća. U sećanju će vam ostati most preko Bosfora i to što usput na auto-putu prolazite i pored stadiona Galatasaraja.
Ostaće vam i to što vam posle obilaska Sofije, za prolazak kroz Istanbul treba večnost. Prevelika gužva u kombinaciji sa brojem stanovnika i naročito brojem šlepera koji ovuda prolaze tranzitom iz Evrope u Aziju, učiniće da tri i četiri trake u jednom smeru budu popunjene u skoro svakom delu puta kroz grad.
Zato je bitno da sačuvate strpljenje, što nije lako dok se posle petnaestak sati vožnje vrpoljite u svom sedištu.
Čini se da su naselja nekako uvezana kao creva, da istovremeno ima i soliterčina „usred ničega“ i trošnih kuća, jednih pored drugih.
Zanimljivo i živopisno, naročito kad pored vas prođe auto na čijem zadnjem staklu bude zalepljen stiker Trabzona.
Kad se malo odmaknete od Istanbula i odete na istok, dolazite do Kodžaelija, gde su velika luka, gomila brodova, vojna baza i aerodrom.
Ovaj prizor zaokupira pažnju, sve dok se ne ode više ka Sakariji i zađe polako u deo maršrute koja vodi ka unutrašnjosti, pre nego što put navede na sever ka Samsunu i Crnom moru.
Taj deo između povremeno deluje kao pustara, gde žuta trava, polja i livade idu dokle vam vid seže ili bar dok ga brda i planine ne ograničavaju.
To je i momenat kad prestajete da brojite i sate i kilometre i postaje vam svejedno, jer deluje da će put trajati do unedogled.
„U bre majku mu, nikako da spustimo ispod hiljadu kilometara“, pričaju vozači, dok mi pozadi pričamo i pogađamo fudbalere na osnovu asocijacija.
„Igrao sa Ronaldom, Minjoleom i Artetom, Minjole je ključ“, pa ‘ajde ga sad ti pogodi sa pola mozga, sprženog posle 15, 20 sati puta.
Pauze u tom delu postaju učestalije, interneta nema nigde, pa nemate pojma šta se dešava jer na vesti možete da zaboravite, dok Turci tek sporadično nabadaju engleski.
Zato i razmena para u unutrašnjosti budi muke Tantalove. Ništa manje one nisu ni kad vidite da neki čovek dođe i sipa za 140 lira oko sedam i po litara goriva.
Pa kad preračunate u dinare, ispadne litar goriva manje od 160 dinara. Gas je oko deset lira, što je nešto više od pola evra, a ostale stvari su zbog inflacije prilično povoljne, bar kada je reč o hrani.
Sve to može lepo da se prostudira kad na raspolaganju imate dve hiljade kilometara i tridesetak sati puta.
Kao što može da se vidi da usput do Trabzona ima na svakih nekoliko kilometara uz put postavljena maketa policijskog auta sa sve upaljenom rotacijom, da vas zavara i upozori da ne vozite brzo.
Dok idemo duž Crnog mora od Samsuna ka Trabzonu pitam se za koji će se sastav opredeliti Miloš Milojević i kako će probati da povrati ekipu posle nesrećnog poraza od Monaka.
Navijači su već podržali Slavoljuba Srnića posle kiksa, ali koliko on sam može sebi da pomogne?
Šta će Milojević da uradi sa pozicijom bekova i rezervnim napadačem, kada je već Ohi otišao u Brondbi i tamo daje golove od početka.
U tim promišljanjima me je prekinula nova rotacija, ovog puta stvarnog policijskog auta, dok se naš kombi vrteo po uskim ulicama grada.
Pola noći, tu pred jutro, pa svejedno dva auta policije prolaze pored pešačke zone gde mi tražimo put do hotela.
Policajci iz drugog auta kažu da ih pratimo, pa pod policijskom pratnjom i navigacijom idemo do odredišta, gde se posle 32 sata vožnje misli malo teško sabiraju.
Idu sporije, ali idu nekako. Tako ove sezone ide i Trabzon koji je u poslednjih mesec dana u sedam mečeva poražen četiri puta, a dva puta je remizirao i samo jednom slavio.
Odbrana titule mu nije krenula najbolje (osmi je na tabeli), u grupi sa Zvezdom je izgubio od Ferencvaroša, pa i njemu i Zvezdi u Ligi Evrope već polako gori pod nogama da sustignu Mađare i „kneževe“.
Utoliko će i okršaj u četvrtak biti bitniji i interesantniji, jer može da pogura jedne i druge na putu ka evropskom proleću, kom se uprkos odlasku Dejana Stankovića, svakako nadaju na Marakani i ove sezone.
BONUS VIDEO: Užasan sudar Boaćija i golmana PAOK-a, čuvar mreže bio u nesvesti
Pratite nas i na društvenim mrežama:
