0
Za reprezentaciju ne treba da igraju najbolji igrači, već oni koji najbolje funkcionišu zajedno.
To je deviza koja je gotovo nepogrešiva, princip koga se treba držati čak i kada ima ovakvih ili onakvih komentara.
PROČITAJTE JOŠ
Selektor fudbalera Srbije Ljubiša Tumbaković je maestralno demonstrirao kako ta deviza izgleda u praksi u utakmici protiv Norveške u Oslu.
U taj meč srpski tim je ušao kao autsajder, sa negativnom atmosferom u javnosti i procenama da neće uspeti da prevaziđe prvu prepreku na putu ka Evropskom prvenstvu.
Tumbaković je na teren poslao debitanta Mihaila Ristića, ostavio je Sergeja Milinković-Savića na klupi i započeo duel sa jednim klasičnim napadačem, što je odmah naišlo na salvu kritika.
One su usahle u momentu kada je bilo evidentno da je nekadašnji fudbaler Crvene zvezde obavio spektakularan posao kao levi spoljni, sa kvalitetima zadnjeg veznog u neutralisanju glavnog kreatora igre Norveške Martina Edegora, dok je SMS pokazao da je najopasniji kada uđe kao rezerva i napadne već umornu odbranu protivnika.
Finale baraža protiv Škotske je već bilo neka druga stvar… Atmosfera se podigla, vera u ekipu je postala veća, očekivanja još veća, a samim tim i pritisak na Tumbakovića da u sastav odmah uvrsti „najbolje“, „najzvučnije“ i „najskuplje“.
Greška. Velika greška… Filip Kostić je bio nedovoljno spreman, Sergeja su pretukli Škoti, a izostanci Filipa Đuričića i Aleksandra Kolarova napravili potpuni disbalans u ekipi koji je kao rezultat doneo strah, nepoverenje u sebe, konfuziju i na kraju poraz.
Pokušao je Tumbaković da promeni stvari u tom meču, ali nije bilo pomoći, iako je bilo evidentno da je Srbija daleko bolje zaigrala kada su se na terenu našli igrači koji su morali tu da budu od početka – Filip Mladenović i Aleksandar Katai.
Porozna desna strana odbrane Škotske se našla na velikim problemima kada su po levom boku razigravali rezervisti Srbije, a posle jedne od takvih akcija i centaršuta iz kornera gol je postigao, takođe rezervista, Luka Jović.
Mladenović je na poslednje tri utakmice u nacionalnom timu, zaljučno sa duelom protiv Rusije, upisao tri asistencije i jedan pogodak, te uputio „mali milion“ upotrebljivih centaršuteva sa levog boka koji su izazivali paniku u odbrani protivnika.
I u svemu se postavlja samo jedno pitanje – zašto fudbaler Legije iz Varšave, 29-godišnjak koji je za reprezentaciju Srbije debitovao pre više od osam godina, nije u prvom planu u nacionalnoj selekciji?
Da li zbog toga što vredi „samo“ dva miliona evra? Ili zato što igra „samo“ u Poljskoj? Ili zato što su mu poslednja dva transfera iznosila 0 (nula) evra? Ili što ima 29 godina pa je već „mator“?
Ili je selektor podlegao pritisku da „mora“ da igra roviti Kostić koji ništa nije mogao da uradi protiv Škotske i to baš na strani koja je bila pravo i jedino bojno polje za srpski tim pošto su na drugoj strani dva najbolja igrača tog tima, a u sredini se nalaze fudbaleri fizički snažniji od svakog rivala iz Srbije?
Svaka škola se plaća, možda je ova i preskupa, ali treba da nam da važnu lekciju – ne igraju pare, ne igraju imena klubova u kojima neko igra, ne igra ni ime igrača.
Igraju noge, ono što se nalazi između njih, glava i srce. Za 179 minuta provedenih na terenu u dresu Srbije na prethodna tri meča Mladenović, koji je u novembru 2013. godine ostao bez kluba posle odlaska iz Crvene zvezde, pokazao je da ima sve od navedenog i da mora da bude primer svakome od kolega.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
