0
"Vidi onog malog tamo što tera loptu tamo u prašini, lepo će jednog dana da mu stoji kecelja oko struka u restoranu brze hrane".
Ovako nešto garantovano može da se čuje po brazilskim favelama ili afričkim zabitima gde se neki klinac nada da će da postane novi Nejmar ili Žorž Vea.
PROČITAJTE JOŠ:
Većini njih se snovi rasture u paramparčad, ali život je ponekad kao tombola, pa neko i dobije „bingo“.
Čak i kad mislimo da u životu ništa nije slučajno, nekad svejedno deluje kao da se stvari poslože tako dobro da pomisliš da ih ne možeš nazvati drugačije nego srećom.
Jer, ma koliko dobar bio, bar u fudbalu, da nanjušiš mesto gde treba da se nađeš, nekad lopta i sama treba da ti legne na nogu ili da ti dođe.
To se desilo jednom momku o kom je prethodnih dana pričao veliki deo fudbalske planete. Zove se Endrik, ima 17 godina i igra za Brazil.
Čeka ga dolazak u Real Madrid na leto, a prvi gol na Santjago Bernabeu, dao je i pre nego što je zaigrao u „kraljevskom klubu“.
I baš kao što je njega sreća (ili sudbina) pogledala da se nađe na pravom mestu, pa da zatrese mrežu Španije u prijateljskoj utakmici završenoj 3:3.
Taj gol je dao u utorak, a tri dana ranije je naprečac postao junak čitave nacije od 215 miliona ljudi kada je u 80. minutu dao prvi gol i to Engleskoj za pobedu 1:0.
U rasponu od nekoliko dana je na dva slavna stadiona, poduprta istorijom, tradicijom, pa i svojevrsnom arogancijom fudbala, pokazao ko je zvezda u nastajanju.
Endrik Felipe Moreira de Souza je na Vembliju postao i rekorder kao najmlađi strelac gola sa 17 godina i 246 dana, dok Florentino Perez trlja ruke jer zna da je verovatno dobio nekog novog Vinisijusa za kog nije bacio u vodu 45 miliona evra.
„Zaigrao sam na stadionu na kom je igrao Bobi Čarlton, dao sam gol na dan Ronaldovog debija za Brazil. I jedno i drugo su mi tako važni. Neću da lažem, samo sam mislio kako ovde da dam gol. To je jedinstven osećaj. Moram vam priznati, ali na Fifi sam igrao u modu karijere i prva utakmica za Brazil mi je bila na Vembliju i dao sam gol. Stalno sam mislio o tome i onda sam u stvarnom životu zaigrao i pogodio ovde“, ispričao je Endrik posle meča sa Englezima.
Ono što se desilo sa Špancima nešto kasnije je samo plus, a već od sledeće utakmice će oči biti uprte ka njemu mnogo više, jer publika svaki sledeći gol neće gledati kao stvar sreće ili slučajnost, naprotiv, očekivaće ga.
A to je ono što ponekad lomi i velike igrače. Videli smo da je Rišarlison psihički klonuo posle Mundijala u Kataru i kako je upao u depresiju, koja ne zaobilazi ni mnoge druge profesionalne sportiste.
O tome se sve više priča, ali postoji jedan citat iz starog i poznatog crtanog filma „Mulan“ koji kaže da „cvet koji procveta u teškim uslovima je i najređi i najlepši od svih“.
To bi moglo da se desi i sa Endrikom ako bude znao kako da izađe na kraj sa uspehom i ako ne ponovi grešku Adrijana „Imperatora“, jer ono što je Endrik prošao kao dete može samo da ga gura dalje ka vrhu.
Mali je postao jedini koji je uzimao trofeje u svim uzrastima od 11 godina nadalje sa Palmeirasom, sa kojim ima i dve titule u Brazilu.
„Kada porasteš, čućeš ovu priču o ‘razgovoru na kauču’. U Brazilu već govore o tome, ali većina ljudi pogrešno shvata. Kažu da smo bili siromašni, da nismo imali hrane, ali to nije tačno. Oni ne poznaju mamu, znaš? Ona uvek govori ljudima: ‘Previše sam žena da bih pustila svoju decu bez hrane'“, počeo je Endrik svoje pismo bratu na Players’ Tribune Brazilu.
Otvorio je dušu o odrastanju u nemaštini i tome da je sa deset godina shvatio koliko je situacija teška kad je video svog oca kako plače.
„Uvek smo bili na minimumu. Tata kaže da sam seo na kauč i rekao mu: ‘Ne brini. Postaću fudbaler i izvući ću nas iz ove situacije’. Pre tog dana, bio sam samo dete, a fudbal je bio samo igra. Posle tog dana fudbal je postao naš put u bolji život“, piše Endrik.
I kad se film premota nepunih osam godina unapred postane jasno da se nije šalio. Tada je dečak iz Taguatinge otišao daleko od kuće, iz unutrašnjosti u Palmeirasovu akademiju bliže obali Atlantika i tamo krčio sebi put ka fudbalskim visinama.
Isprva ni tu nije bilo lako jer je majka krenula za detetom i Endrik i njegovi saigrači su sa njegovom majkom bili zajedno u maloj kući.
Ako ništa drugo, bar je imao dva, tri obroka dnevno kako sam kaže. Njegova majka za vreme treninga nije imala neku razbibrigu osim čitanja Biblije i razgovora sa Bogom.
„Sve što je zaista imala na tom mestu bila je stolica. Stavila bi torbu na nju, a kada bismo legli u krevet, spavala bi na malom dušeku na podu“.
Ni tu nije bio kraj mukama, pa je majka brojala poslednju ušteđevinu, a nekad joj je bilo mučno da kuva jer nije bilo dovoljno hrane za sve. Štaviše, nekad je nije ni bilo.
„Sećam se da je bilo trenutaka kada sam bio gladan, neposredno pre spavanja, znaš? Kao, mogao bih da jedem. Pitao bih mamu da li ima nešto, a ona bi rekla: ‘Samo spavaj, Endrik. Spavanje će učiniti da to nestane’. Ponekad, kada smo bili zaista očajni za novcem, mama je mogla da pozajmi malo pirinča ili sitniš. Ali jednog dana, brate… Nije joj ostalo ništa. Nije imala novca i nije imala kome da ode. Pozvala je tatu i rekla: ‘Daglase, gladna sam… Ne znam šta da radim'“.
Kao i brojni studenti koji su po beogradskim domovima nekad zapali u sličnu situaciju, mašila se torbe i iskopala dva reala koja će biti dovoljna za hleb od dva dana.
U takvim okolnostima čak i bajat hleb, što kaže, „ima ukus raja“. Endrik je polako fudbalski rastao dok je kod njegove majke raslo očajanje.
Istrajala je zbog njega i ostale dece i ispostaviće se da nije pogrešila. I nije jedina koja se žrtvovala.
Priča o skromnosti čitave porodice ide i dalje, jer je njegov otac išao na posao s osmehom samo zato što je dobio šansu da radi u klubu u Sao Paulu.
„Rekao bi igračima da će jednog dana njegov sin igrati sa njima“, priča Endrik.
Njegov otac je skupljao đubre po stadionu, pa dobio šansu da čisti svlačionicu prvog tima i onda je još jednom život zadao udarac – jedan od poslednjih.
„Jednog dana, golman Džejlson je primetio da tata postaje sve mršaviji. U kafeteriji, ekipa za čišćenje i osoblje sustizali su igrače, a on je primetio da tata jede samo supu. Pa je stavio ruku oko tate i rekao: ‘Hej Daglase, daj mi svoj telefon, želim da pozovem tvoju ženu’. Tata je rekao: ‘Moja žena? Šta hoćeš od moje žene’. Džejlson je rekao: ‘Želim da mi kaže šta se dešava sa tobom. Nikada ništa ne jedeš. Jesi li dobro'“, priseća se 17-godišnjak koji odbrojava dane do odlaska u Real.
Ispostavilo se da je mnogo godina ranije opekao ruku na roštilju, pa dobio jake antibiotike protiv infekcije i to mu je oslabilo zube. Mogao je da jede samo supu.
San mu je bio da zagrize jabuku, a zahvaljujući sinu, moći će da jede šta god hoće.
„Tri generacije, a možda i više, naša porodica je sledila san o fudbalu. Pokušavali smo da promenimo naše okolnosti. Ali ti sada možeš da radiš šta god želiš. Možeš da budeš lekar ili advokat, a možda pošto idemo u Španiju, zemlju Nadala i Alkaraza, možeš da postaneš profesionalni teniser. Ti već juriš loptu, kao ja. Dakle, možeš da budeš fudbaler ako želiš. Ali, ne moraš. Nema više stresa, hvala Bogu, hvala mami i tati, i zahvaljujući fudbalu. Samo uživaj u životu kako hoćeš, brate. To je moj poklon tebi“, kazao je Endrik.
Istovremeno je nagovestio i da neće ponoviti grešku nekih starijih i još uvek popularnijih zemljaka, mada i sam priznaje da ne zna šta mu nosi budućnost.
„U životu ne znamo šta nam donosi sutra. Ne znamo da li ćemo uopšte dobiti sutra. Sve što možemo da uradimo je da zahvalimo Bogu za sve što nam je dao. Iz sveg srca“, zaključuje Endrik, koji će ekspresno postati svestan da Real i najtalentovanije vrlo brzo sažvaće i ispljune, ako ne pokažu da nisu slučajno došli u Madrid.
BONUS VIDEO: Najsmešnije greške golmana u Bundesligi