41
Dogorelo je do noktiju ili po starinski - doteralo je cara do duvara.
A Dragan Stojković Piksi u Japanu i dalje možda ima status fudbalskog cara, ali je kao selektor Srbije došao do tačke usijanja posle koje više nema nazad.
Sve je dogorelo i sada kada je pribijen uz zid ima samo jedan zadatak – da kao protiv Španije 1990. godine kada je na terenu stvarao magiju izvede preko potreban dribling i servira samom sebi zicer za gol o kojem se i danas priča.
PROČITAJTE JOŠ
I da Srbiju odvede u drugu fazu velikog takmičenja prvi put posle 24 godine. A za priliku da se pobedi Danska 25. juna u 21.00 u Minhenu moraće da obnovi gradivo koje je izgleda zaboravio.
Lucidnost i sposobnost donošenja odluka i dirigovanja igrom na terenu bili su forte Piksija kao igrača, a delovalo je da na početku trenerskog vakta na klupi Srbije da to ima i kao trener.
Nije bio rob taktičkih detalja za koje u reprezentatitvnom fudbalu ionako nema mnogo vremena, ali je znao da lucidnim potezima, izmenama i odlukama promeni tok meča.
Bio je to Piksi kakvog smo pamtili kao fudbalera, a vrhunac je imao u Lisabonu sa čuvenog meča protiv Portugala kojim je Srbiju odveo na Mundijal u Kataru 2022.
Imao je hrabrosti da tada Aleksandra Mitrovića ostavi na klupi i uvede ga u nastavku da reši meč, da igrače pomera i rotira prema potebama ekipe, protivnika, trenuntog razvoja događaja na terenu.
I Srbija je igrala lepršavo, efikasno i nadasve kao ekipa koja može da bude i ubica velikana kao tada sa Portugalom.
Fijasko u Kataru kao da je imao dalekosežnije posledice čije efekte i sada proživljavamo, a Piksi kao da je ušao u matriks iz kojeg nema izlaza, a niko da mu ponudi crvenu pilulu za buđenje.
Sada je na delu nešto što bi najbanalnije rečeno moglo da se nazove pitanje trulog kompromisa.
Sve što se izdešavalo uoči i tokom Svetskog prvenstva 2022. poremetilo je balans i odnose u ekipi, a čini se i hijerarhiju u kojoj je Piksi bio vrhovni komandant čija je reč poslednja.
Šta smo nakon toga dobili?
Ono što je funkcionisalo, selektor je odlučio da pokvari zadovoljavanjem ega zvezda i zaslužnih fudbalera umesto da stvari radi po čisto trenerskom principu.
Odluka da igra sa dva napadača je najplastičniji primer toga.
U modernom fudbalu koncept napadačkog fudbala prebačen je na stvaranje velikog broja šansi, dolasku igrača iza napadača što je ofanzivne veziste poput Džuda Belingema ili moćne krilne igrače poput Kilijana Mbapea učinilo većim zvezdama nego „devetke“ kakve smo nekada gledali, čast izuzecima poput Holana i Kejna.
Zbog toga su ekipe koje igraju sa dva klasična napadača postale retkost i više se pažnje posvećuje izgradnji igre, a dodatan problem nastaje kada su dvojica napadača istih profila.
Ako pogledate mapu kretanja sa obe utakmice Aleksandra Mitrovića i Dušana Vlahovića vidi se da je najveća aktivnost obojice u istim zonama u kaznenom prostoru i oko njega, dok je ostatak sveden na čistu improvizaciju.
Tako je na primer pokušao u prvom meču da Vlahovića izvlači na krilo što nikada nije igrao, a Mitrovića u drugom da izvlači ka sredini kako bi koristio njegovu sposobnost u skoku i duelu u izgradnji napada, ali je u oba slučlaja završeno tako što bi obojica instiktivno tražili iste zone.
Jasno je da igrači istog profila kao njih dvojica ne mogu zajedno i više smetaju nego što sarađuju što je i golim okom vidljivo uprkos njihovim i i izjavama selektora kojima ubeđuju javnost da se dobro razumeju.
Toga nije bilo u kvalifikacijama za Katar i Piksi je tu lako pravio odluke i vodio se potrebama tima, ali sada mora izgleda da se bavi drugim stvarima.
Vlahović je od tada izrastao u još veću zvezdu, Mitrović je najbolji strelac ikada srpske reprezentacije, a obojica su igrači gladni igre i golova i jasno je da žele po svaku cenu na teren, što se i vidi kod reakcija kada ih selektor menja ili, ne daj bože, ostavlja na klupi.
Vidi se to i kod Dušana Tadića koji posle meča sa Engleskom uzdrma javnost izjavom da je on najbolji i najspremniji i da je selektor pogrešio što ga nije stavio u prvi tim, a jasno je svima da je u godinama kada ne može da igra punom snagom svih 90 minuta niti mu leži svaki tip protivnika.
Kada na to dodamo da Sergej Milinković-Savić mnogo manje trči kad uđe sa klupe, nego kada igra u prvoj postavi, jasno je da je pitanje ega veliki problem, ali to je deo koji selektor mora da reši.
Deluje da se Piksi opredelio za drugarski fazon i politiku nezameranja umesto da donosi trenerske odluke. A vreme neumitno curi kada je u pitanju i ovo Evropsko prvenstvo i deo ove generacije.
Plasmanom na dva velika takmičenja u nizu, Piksi je sa reprezentacijom napravio veliki korak, ali je vreme za sledeći kako bi se na tom talasu fudbal podigao na viši nivo.
Jer, postoji opasnost da bi novi fijasko na velikom takmičenju po tradiciji izazvao urušavanje i ovako krhkog talasa na kojem smo zajahali, a preko je potrebno da se nastavi sa trendom da redovno igramo velika takmičenja kao i za klubove da sudeluju u evrokupopvima.
Kako kaže poznati folk hit, požuri Dragane. Drugarstvo ostavi za kafanu i provod.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
