0
Ooo mama, zaljubio sam se, zaljubio sam se...
Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.
Kad sam počinjao da pišem ovaj tekst, nisam imao pojma koja će mi biti već druga rečenica.
PROČITAJTE JOŠ:
Bilo je tu ideja, muvale su se po glavi i svaka je pre ili kasnije izvetrela za ova 24 sata, ali je prva od starta bila u glavi i evo je sad tu iznad, „na papiru“.
I zaista, ako ovo čita jedna osoba kod mene kući, neka nastavi do kraja, da me kofer sa preostalim stvarima ne bi sačekao ispred vrata stana kad stignem u Beograd.
Što se vas ostalih tiče, nastavite, ako istinski volite fudbal i neke od njegovih najsvetijih ikona. Ma batali, ne mogu ja ovo ovako – ostanite ako volite Dijega Maradonu. Znam da sam se ja zaljubio. Nećete pogrešiti, obećavam.
Sad kad pogledam kakva me emocija drži i dan kasnije, zvuči mi nestvarno da je cela ova priča zapravo počela mišlju – au brate na šta sam ja bacio 30 evra!
Toliko u Dohi košta i jedno obično „dobar dan“, a ne karta za muzej koji se zove, pazite sad: „3-2-1 Olimpijski i sportski muzej Katara“.
Dok sam u pripremi putovanja za Dohu češljao internet tražeći zanimljive stvari, ni na kraj pameti mi nije bilo da i postoji nešto što se zove „Olimpijski muzej Katara“.
Pomislila bi prosečna srpska duša – e jeeeeeeste, katarski sport razvijen k’o albanski turizam! Mada, taj turizam se bogami razvija, pa ne znam koliko ta stara pošalica i dalje stoji.
Katarski sport možda i nije dovoljno razvijen, videli smo to i na otvaranju Mundijala u nedelju, ali para vrti gde burgija neće i kad nemaš svoje, ti uvek možeš da kupiš tuđe.
Petnaestak minuta šetnje od smeštaja do stanice Al Sad, pa nekoliko stanica zlatnom linijom metroa i op, kod muzeja ste za nekih pola sata.
Nalazi se tačno uz stadion Kalifa, gde je Engleska žestoko isprašila Iran, čak se kroz iste kapije i prolazi, jer je zgrada baš „zalepljena“ za stadion.
Dođem do kapije, tamo me sačeka mlad čovek koji traži kartu. Pitam da li postoje različite kategorije ulaznica i imaju li novinari neku vrstu popusta, kaže ne, ali dodaje može da se plati karticom.
Reko’ super. Objasni on kako se to radi, klik, klik, i za nekoliko minuta stiže mejl od muzeja sa pdf ulaznicom i SMS poruka od banke.
„Poštovani, sa vašeg računa je skinuto 100 qar“, piše u poruci i mislim se u sebi, sedam, osam evra, pa nije to loše!
Sve dok ne shvatim da sto rijala nije baš sedam, osam evra i da mi je mozak negde prespojio… Dvadeset sedam evra, auuu…
Dobro je, znam zbog čega sam došao, idemo dalje. Prođem kroz kapiju, kad tamo autobus. Čeka bukvalno kao na aerodromu od aviona do zgrade.
Tako i ovde. Vožnja traje 20 sekundi dok ne stignete do crvene kružne imitacije atletske staze na kojoj piše „3, 2, 1“. To je to.
Uđete kroz vrata, popnete se na sedmi sprat i žena kaže da tamo imate tri nivoa i da je tu sve smešteno. Malo pokretne stepenice, malo lift i za tili čas sam se popeo u jedan prostrani hol gde je u sredini ogroman pult, levo statua boginje i kancelarija beIN sporta i biblioteka.
Žena za pultom kaže da imam odvojenu fudbalsku postavku i da to mogu odmah da prođem. Ja reko’, ne, ne sačekaj, pa sam, kao neku predigru, izabrao da obiđem sve ostalo pre Dijega Maradone.
@nova.rs_portal Vaš izabrani kustos muzeja i vodič kroz Katar #fyp #foryou #fypsrb #fifaworldcup #worldcup #katar2022 #qatar2022 ♬ La Mano de Dios - Rodrigo
Povukla me ta boginja levo, odem tamo, odande me otera čuvar, kaže da su tamo kancelarije uprave muzeja i da dalje ne mogu.
Vratim se nazad, odem desno i tamo uđem u neki baš sterilan prostor. Gomila ekrana, svuda možeš ponešto da pipneš i sve dosadno.
Ima jedva tri i po neka stvarna stara predmeta, sve ostalo prazna priča o tome kako je nastalo streličarstvo, o istoriji borilačkih veština bla, bla.
Daj fudbal, čoveče, šta je bre ovo? Ima tu da se vidi i virtuelna tura kroz Olimpiju, i sve je to lepo za neko slobodno nedeljno popodne sa decom, a ne za Mundijal u fudbalu, gde vam vreme baš nije prijatelj.
Dalje u produžetku je lepa jedna prostorija gde su smeštene sve olimpijske baklje, sa letnjih i zimskih olimpijskih igara, pa medalje i bedževi, maskote. Zaista lepa kolekcija.
Tek kad sam naišao na prvu krivinu gde se kosinom spuštaš nadole, počeo sam da uviđam čega sve ovde ima.
Kad su krenuli da se ređaju dresovi Samjuela Etoa, Zinedina ZIdana, Dejvida Bekama, Majkla Džordana, pa fokuseri Brus Lija, pa onda oprema Sergeja Bubke, dres Toma Brejdija, rukavice Muhameda Alija i Menija Pakjaa.
Samo kao „nokaut“ su mi došli bolid Formule 1 u kom je Mihael Šumaher pobeđivao 2000. i kaciga Ajrtona Sene, pored Šumijevog kombinezona. Sve original. Aoooooooo…
Tu je i Peleov dres u kom je igrao protiv Jugoslavije 1972. godine, potpisan naravno, Bekamov dres je iz Mančestera, ma jedan koji je nosio Lionel Mesi kad je prešao u PSŽ.
Posle sat i po tumaranja po onom olimpijskom delu gore, čim se spustite krivinu, dve ispod, kreće da vas hvata manija, a koža se ježi svaki čas.
Teško je i nabrojati sve čega u tom muzeju ima, to može da se vidi i na internetu, ali da se oseti samo kad uživo vidite.
I posle oko dva sata tumaranja, već je bilo oko šest popodne, muzej se zatvara u pola osam, a meni je u glavi i dalje bilo pitanje – aman ljudi, gde vam je Dijego?!
Tek kad sam sa sedmog stigao do petog nivoa i video da nema dalje, pitao sam jednu ženu koja mi je ljubazno objasnila da izađem i popnem se opet na sedmi sprat.
Pokazala mi je izlaz koji je bio tri metra dalje, dodala da ako odlučim da se vratim natrag istim putem, da je to mnogo pešačenja.
Nije mi padalo na pamet da je poslušam. Vratio sam se istim putem, usput video i reket i majicu Rodžera Federera, izašao gore i video ulaz na kom jasno piše da je fudbalska postavka.
Unutra levo su stadioni, neke od prvih sveščica pravila fudbala i rekviziti iz, verovali ili ne, 19. veka.
Engleski muzej je to pozajmio katarskom dok traje Mundijal i neki od tih rekvizita biće tu do proleća.
Tu će biti i ono što mi se ukazalo kad sam od ulaza skrenuo desno i izbio na pravac kroz poduži desni koridor široke prostorije.
Ukazao se kao plava pravougaona tačka, do koje je bilo nekih 20, 30 metara. Dres Dijega Maradone iz 1986. godine. Nedavno je prodat na aukciji za više od devet miliona evra.
Kupac je ostao misteriozan, staklo koje ga čuva je debelo bar centimetar i smešten je na kraj reda u kom su dresovi krema svetskog fudbala.
Pele, Ronaldo, Romario iz 1994, Mesi iz 2006. (da, onaj dres u kom je i nama dao gol), Bekenbauer, Gerd Miler, ma ludilo!
I tu na kraju, fudbalski Olimp, raj, ne znam kako drugačije da nazovem parče tkanine u plavoj boji sa posivelim brojem deset na leđima i napred sa skromnim natpisom „AFA“ i natpis proizvođača „le coq sportif“ sve vezeno belim koncem.
Sve i da niste zaluđeni toliko za Maradonu, kao neko ko voli fudbal prosto ne možete da ne osetite poštovanje.
U tom dresu je svojim „golom veka“, Dijego „ugasio“ Engleze u četvrtfinalu Mundijala, u desetak minuta u koliko mu je stala cela karijera, ličnost i status pop-ikone pored one fudbalske.
Dva komada za polufinale Svetskog prvenstva, kasnije titulu i besmrtnost, ne samo u Argentini.
Maradona je bio heroj „običnog sveta“, samo što taj svet danas ne može da priđe njegovom dresu i dodirne ga. Ili bar neće moći posle aprila, jer se tada dres povlači u privatnu kolekciju.
Nema ni veze, Maradona je svime što je radio, dobrim ili lošim, dodirnuo ceo svet. Zato sam, onako razvaljenih emocija, posle tri i po sata izašao iz muzeja, nasmejan, jer sam dao tridesetak evra da bi me dodirnula „božja ruka“.
Za tri i po sata sam prošao put od „au brate na šta sam bacio pare“, do „najbolje potrošene pare u životu“.
Manje-više tek što sam izašao, javio sam se kumu i još jednom drugu, Borisu, posebnom zaljubljeniku u Mundijale. Ima čak i svoju knjigu o njima.
„Imam za tebe jedan sveti gral, dalje od ovoga ne može, bolje od ovoga je samo raj, možeš li da pogodiš“, pitao sam ga.
Nije mu dugo trebalo da skapira i pita: „Dijego?“. Ubrzo je dodao: „Četvrtfinale“.
To dovoljno govori ko je bio Maradona i šta može da znači jedan običan dres na ne tako običnom čoveku.
BONUS VIDEO: Obišli smo fan zonu u Dohi, gde i šeici žickaju za pivo