0
Fudbalski trener u Srbiji najnesigurnije zanimanje.
Jedan od najuzbidljivijih šampionata Srbije u poslednjih nekoliko godina, bar kada se baci pogled na tabelu u borbi za titulu, Evropu i opstanak, samo je fatamorgana da stvari u srpskom fudbalu idu na bolje.
Saopštenja, optužbe za neregularnost, napadi na službena lica i redovne smene trenera samo su deo repertoara.
PROČITAJTE JOŠ
Koliko je značajna uloga šefa struke najbolje možemo da vidimo na primeru reprezentacije, koju je Dragan Stojković Piksi iz korena promenio, ali očigledno da kada su u pitanju klubovi to ne važi baš mnogo.
Traži se instant rezultat i ono što je još bitnije, instant krivci. Treneri su tu da budu žrtve, primaju udarce i snose odgovornost za sve neuspehe.
Sa jedne strane, pristali su na takvu igru i pravila, ali sa druge strane u sistemu u kom nemaju nikakvu zaštitu pitanje je da li uopšte i mogu drugačije.
Pogledajmo na trenutak u inostranstvo, u jednu ozbiljnu fudbalsku ligu. Uzmimo na primer Mikaela Artetu, trenera Arsenala. Došao je u klub koji je bio u haotičnom stanju i čija perspektiva nije izgledala sjano. Ni posle gotovo čitave sezone sa njim na klupi nije delovalo da ide na bolje. Ali, neko je prepoznao njegov rad, bio strpljiv i u krajnjoj liniji nije bio spreman da plaća penale po slovu ugovora i Arteta sada uprkos svim prognozama vodi tim ka Ligi šampiona.
Zamislite takav scenario u nekom timu u Srbiji koji bi imao strpljenja i razumevanja za nekog trenera i njegovu viziju. Samo, ovde treneri dobijaju otkaz zbog verbalnog delikta, čak i kada iza njih stoje i igra i rezultati poput Saše Ilića u Čukaričkom.
U petak ujutru smenjen je Dušan Bajić koji više ne radi u Proleteru zbog dva vezan remija.
Kada se uzme u obzir da samo Crvena zvezda i Partizan nisu promenili trenera od početka sezone, dolazimo do tužne činjenice da je struka, ako je uopšte i ima u Srbiji bezvredna.
Dejan Stanković i Aleksandar Stanojević, tako su jedini treneri koji u ovom trenutku imaju nekakav kontinuitet.
Po istraživanju Međunarodnog centra za sportske studije (CIES), treneri u našoj zemlji smenjuju nakon samo 188 dana. Niko u Evropi nema manje poverenja u trener od Srbije.
Još je frapantnije da je u poslednja dva kola, od početka plej-ofa i plej-auta, već smenjeno pet trenera.
Spartak je samo ove sezone promenio četvoricu trenera od početka sezone od kojih se Nebojša Vučković zadržao 63 dana.
Da Saša Ilić nije jedini čije izjave se nisu svidele rukovodstvu kluba, svedoči i slučaj Dejana Đurđevića i Kolubare.
Popularni „Švaba“ je iako u poslednje vreme ekipa iz Lazarevca igra sjajno i blizu je opstanka morao da plati ceh jer se usudio da kritikuje upravu.
Iako grub komentar, ponovo nije bila presudna njegova stručnost ili učinak na terenu.
Teško je onda u takvim okolnostima očekivati napredak igrača, bolje utakmice, veći kvalitetet. Oni koji se u nekom trenutku zateknu na trenerskoj poziciji nekog kluba u Srbiji, gledaju samo da po svaku cenu dođu do rezultata kako bi sačuvali posao što duže.
Tu više nije važno ni kako igraš ni da li si razvio nekog talenta niti da usavršavaš sebe i ekipu uvođenjem novih mehanizama. Nema niko ni vremena ni strpljenja za takve stvari.
Ali, prevashodno nema ni znanja, pa se nesposobnost onih koji vode klubove u Srbiji pokušava prikriti prebacivanjem odgovornosti na treneru.
BONUS VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
