Životni mir i stabilnost pronašao je u porodici, a profesionalnu, sportsku sreću u Crvenoj zvezdi. Bez supruge Snežane i sina Filipa ne bi bio to što jeste. Milan Borjan priča za Nova.rs o najradosnijem Hrišćanskom prazniku, sa posebnim tonom u glasu o supruzi i nasledniku, i o fudbalu - naravno.
Od golmana Rada, do kapitena Crvene zvezde. Od rezerve u Bugarskoj, do jednog od najboljih golmana Lige šampiona. Milan Borjan je sve i svašta preturio preko glave u karijeri, a životnu sreću i radost „diše“ iz porodice. I svaki put će reći kako sa suprugom Snežanom i sinom Filipom uživa u svakom trenutku.
Preuzeo je kapitensku traku u pohodu na treću uzastopnu titulu, dok koronavirus nije zaustavio sva sportska dešavanja. U Borjanovom slučaju, to znači i više vremena za porodicu, sa kojom nije koliko želi kada je sezona u punom jeku.
Srećan Vaskrs svim vašim čitaocima
„Uvek posebno doživljavamo najsrećniji Hrišćanski praznik, simbol novog početka i večnog života u veri i miru. Svim vašim čitaocima i njihovim porodicama želim zdravlje, sreću i radost“, poručio je Milan Borjan.
„Meni je porodica sve. Oni su moja najveća snaga, moj mir, obožavam kada smo zajedno. Supruga i sin me prate na većini utakmica, to mi neverovatno znači i znaju koliko sam zahvalan zbog toga“, kaže Borjan za Nova.rs i dodaje:
„Drži nas ljubav koja uvek pobeđuje. Sneža je prava, jaka žena, moja podrška u svakom smislu i sigurno da bez nje ne bih uspeo sve što sam uradio. A, Fićko je naša kruna svega. Praznici su dani kada mi je posebno drago što smo zajedno, jer volimo i gajimo porodične vrednosti“.
Upravo naslednik može uvek da mu izmami osmeh. Zato Borjan ne može dovoljno da opiše sreću što će Vaskrs provesti u porodičnoj atmosferi.
„Crtamo, pišemo, igramo i fudbal u dvorištu, naravno. Ništa bez lopte… Uči i Zvezdine pesme, obožava ih i stalno ih peva. U kucanju jajima naravno da on uvek pobeđuje“.
Iz svake reči vidi se koliko kapiten crveno-belih ceni porodicu i zajedničke trenutke, bilo u prazničnim danima, bilo kad god mu to obaveze dozvole.
„Ništa nije važno kao porodica. Srećni smo i nasmejani, to dovoljno govori. Fićko voli životinje, pa je odlazak u Zoološki vrt obavezan kad god je moguće. Nama je najvažnije da bude srećno dete, kasnije dobar čovek i od Sneže i mene uvek će imati podršku i pravi oslonac“.
Dok uživaju u prazničnim danima, Borjan odbrojava i do povratka na teren. Do tada gleda i utakmice koje Zvezda svakodnevno reprizira.
„Kada igrate u Crvenoj zvezdi, nema potrebe za dodatnom motivacijom. Bogata istorija kluba i armija navijača nas obavezuju da uvek dajemo sve od sebe i budemo najbolji. Gledao sam reprize tih naših velikih utakmica i veruj mi, tresao sam se svaki put poslednjih 10-15 minuta. ‘Kuvalo’ mi je u stomaku kao da nisu reprize, opet sam sve proživljavao kao da se stvarno igra“.
Kanadski reprezentativac je sa crveno-belima igrao Ligu šampiona dva puta zaredom, doživeo evropsko proleće i nokaut fazu Lige Evrope.
„Sigurno da ću te mečeve pamtiti dok sam živ, imaće posebno mesto u mom sećanju. Krasnodar, Salcburg, Liverpul, Kopenhagen… Stvarno neverovatne utakmice. Zato ne mogu ni da zamislim kako navijači doživljavaju te utakmice uživo, nama je to na terenu prilično drugačije. Jedva čekamo da zajedno stvaramo nove uspehe“.
Borjanov put
Od Knina do kapitena Crvene zvezde, Milan Borjan je prošao trnovit put, i to nije fraza, već izuzetno putešestvije kojim malo koji fudbaler može da se pohvali. Knin, Beograd, Radnički Jugopetrol, Kanada (Vinipeg i Hamilton), Boka juniors, Nasional iz Montevidea, River plata, Kilmes, Rad, Sivaspor, Vaslui, Ludogorec, Radnički Niš, opet Ludogorec, Korona Kjelce, i konačno Crvena zvezda.
„Prošao sam put kojim se ređe ide, to me je oblikovalo kao čoveka, očvrsnuo sam rano. Sada mi je Bog vratio sve, nadam se da sam to i zaslužio“.
Traku oko ruke ne doživljava kao dodatni teret ili pritisak, naprotiv.
„To je velika privilegija i čisto zadovoljstvo – biti kapiten Crvene zvezde. Probaću da se pokažem u najboljem svetlu i u toj ulozi, da navijači budu ponosni i da zajedno pišemo nove stranice klupske istorije. Ništa ne može da se meri sa onim što sam ostvario u Crvenoj zvezdi. Jedva čekam da sve ovo prođe i da svi izađemo zdravi, pa da imam priliku da podignem pehar kao kapiten, voleo bih pred punom Marakanom“.
Kao 32-godišnjak ulazi u najbolje godine za golmana i još dugo nema nameru da ostavi rukavice…
„Dobro znam šta sam doneo Zvezdi, ali i šta je ona meni dala. Mnogi golmani najbolje brane posle 30. godine, tako da sam stigao u pravom trenutku, ne kažu tek tako da smo kao vino. Planiram još dugo da branim, zato sam jednom i najavio da nije nerealno da budem sa Kanadom na Mundijalu 2026“, gleda Borjan u budućnost i na reprezentativnom, i na klupskom nivou:
„Smatram i voleo bih da Crvena zvezda svake godine igra u Ligi šampiona. Dve sezone uzastopno u grupnoj fazi i pre toga šesnaestina finala Lige Evrope – to nije slučajno. Verujem da smo na pravom putu i jedva čekam da izvedem saigrače na teren“, završava Borjan priču za Nova.rs.
Pratite nas i na društvenim mrežama: