3
Zvali su ih Neverkuzen. Smatrali su ih najvećim fudbalskim gubitnicima, jer su pet puta bili vicešampioni Bundeslige, a onda je na njihovu trenersku klupu seo Ćabi Alonso.
Sve što ti treba ovog leta – Budi deo zabave, budi pobednik. Mozzart Euroforija!
I dao im ono što su više od veka čekali – titulu prvaka Nemačke. Prvu „salataru“ posle 120 godina.
Došli smo u Leverkuzen da zabeležimo taj momenat i, zamislite, trofej koji su toliko dugo čekali nismo videli, nema ga. Svi u klubu sležu ramenima. U trofejnoj sali stoji pehar Kupa UEFA, osvojen 1987/88, tu je i pehar nacionalnog kupa, ali nema onog najvažnijeg. Izgleda da replika još nije stigla u Leverkuzen.
A za Nemce to jeste trofej namenjen šampionu Bundeslige.
PRIČE IZ NEMAČKE
Dobro, da se ne lažemo, to su se i domaćini složili, možda bi značajniji bio jedino pehar Lige šampiona, ali i on im je izmakao u finalu 2001. godine. Real je slavio, a Bajer postao simbol ekipa koja gube finala.
Ali, Ćabi Alonso je promenio krvnu sliku ovog kluba.
I zato su navijači odlučili da ulicu koja prolazi pored stadiona samovoljno preimenuju u ulicu Ćabija Alonsa. Nisu za dozvolu pitali ni grad, ni klub, ni Alonsa…
Sada Leverkuzen uživa u podvigu koji je napravio. Međutim, domaćini pamte istoriju. Pamte koliko su zireca, ili neuspeha imali. Da je trofejna sala mogla da im bude mnogo punija trofeja.
Sećaju se i Crvene zvezde i kvalifikacija za Ligu šampiona. Na to nas zapravo podseća suvenir koji nam s ponosom pokazuju, srebrna posuda sa grbom Crvene zvezde. Poklon iz Beograda i sećanje na pobedu od 3:0. Stoji odmah pored poklona iz Liverpula.
Bila je to sezona 2001/02, kada su se Nemci sreli sa timom iz Ljutice Bogdana. U Beogradu je bilo 0:0, u Leverkuzenu 3:0 i Bajer je te sezone išao do finala. Izbacio je na tom putu tri engleska predstavnika, Arsenal u grupi, Liverpul i Mančester junajted u nokaut fazi, i na kraju ga je zaustavio Real i Zinedin Zidan u finalu. A, vodio je Bajer, sa Lusiom i Balakom na čelu, kojim su izuzetno posnosni. Njegov dres ima specijalno mesto na „Baj areni“.
I sama „Baj arena“ izgleda moćno. Teren je savršen, naš domaćin se hvali da su dobili nagradu za najbolji teren u Bundesligi. Deo prvotimaca trenira u teretani, deo je na terenu, ali snimanje i slikanje nije dozvoljeno. Na to nas posebno upozoravaju. Kao i u Augzburgu, kada novinarima nije dozvoljen ulazak na stadion, jer je počeo prelazni rok i sportski direktor želi apsolutni mir. Iako je u toku Evrpsko prvenstvo i prilika da se klub dodatno promoviše.
U Bajeru je od stranaca igralo najviše Brazilaca, pa potom Hrvata, 17, ali jedan Srbin im je ostao posebno u sećanju.
„Aleksandar Dragović, bio je i kapiten u Crvenoj zvezdi… Uh, on je bio klasa“, kaže nam jedan od PR-ova iz Bajera.
Ali, Danka Lazovića, bivšeg reprezentativca Srbije i fudbalera Partizana, nije mogao da se seti. Iako je u Bajer došao iz Fejenorda, doduše na pozajmicu.
I Bajer jeste na kraju ostvario svoje snove, osvojio je Bundesligu.
Ali u ponavljanje istih nema baš mnogo vere. Bar ne u odbranu trofeja.
Teška je to priča kada ti nad glavom stalno visi Bajern.
Znaju to u Leverkuzenu.
*
*
*
*
BONUS VIDEO
