1
Kao što je između ljubavi i mržnje tanka linija, tanka je između ekipa koje zaslužuju da budu šampioni i onih koje ne zaslužuju.
A Arsenal, budimo pošteni, nije to zaslužio ove sezone. Bio je blizu, i dalje ima šanse, ali je teško verovati da će uz svu „vatrenu moć“ koju u napadu ima Pep Gvardiola i iskustvo koje ima kao trener, dozvoliti da se to dovodi u pitanje.
Mikel Arteta će morati još „hleba da se najede“ da bi nadmašio svog učitelja, Arsenal će morati da pojača odbranu koju nema „krštenu“ već 15 godina.
PROČITAJTE JOŠ:
Izostanak Vilijama Salibe Arsenal skupo plaća cenom nesigurnosti u defanzivi, gde je Mančester siti u sredu demolirao „tobdžije“ za konačnih 4:1 i verovatno pečat na naslov prvaka.
Kevin de Brujne dvaput, Džon Stouns jednom i još jednom Erling Holan bili su previše za ono što je na drugoj strani uradio Rob Holding.
Siti nije dao Arsenalu čak ni šansu da ublaži poraz na pravi način, jer je Holding svoj gol dao u 86. minutu, a Holan je u nadoknadi uzvratio novim.
Čisto da vrati igrače londonskog kluba na „svoje mesto“. I to je to, „građani“ su od početka godine triput tukli Arsenal koji je po receptu iz ranijih godina držao prvo mesto nedeljama, a onda od januara, februara polako krenuo ka sopstvenom ponoru.
Po nepisanom pravilu još iz doba Arsena Vengera, u taj ponor bi se s proleća bacao i onda bi neko drugi uzimao titulu, dok jedino što klub sa Emirejtsa uzima sada jeste štafeta „Liverpulove kletve“ pošto će dogodine biti dve decenije bez titule Arsenala.
Londonski klub je „pucao“ po svim šavovima i u sezoni 2007/2008, 2009/2010, 2010/2011, 2013/2014. I još jednom pre toga, o čemu će koja reč više biti na kraju.
Pre 15 godina Arsenal je vodio većim delom prvenstvene trke, a onda je završio na trećem mestu. Tijeri Anri je prethodno otišao iz kluba, Emanuel Adebajor je sa 30 golova zamenio Francuza i do novembarskog poraza u Evropi od Sevilje, sve je delovalo kao bajka.
Arsenal je i tada nanizao 28 mečeva bez poraza. Međutim, u februaru 2008. počeli su problemi. Pet bodova viška bilo je malo, poraz od Birmingema i horor povreda Eduarda Silve sve su poremetili, pa je Arsenal sa četiri uzastopna remija ostao bez titule.
Godinu kasnije je Arsenal u poslednjih pet utakmica izgubio tri. I još jednom je Birmingem bio mina, a Vigan je dodatno „zapržio čorbu“.
Treba li napominjati da je i u sezoni 2010/2011 Birmingem opet bio koban? Bio je. Kao neki maler za Arsenal, mada su se ukrstili u finalu Liga kupa.
Arsenal je izgubio to finale krajem februara i posle toga se raspao i u Premijer ligi. Pobedio je u samo dve od preostalih 11 utakmica do kraja prvenstva, a Mančester junajted je slavio.
U sezoni 2013/2014 pamti se katastrofa od Čelsija 6:0, pamte se neke povrede i činjenice da londonski velikan nije uspevao da pobedi jednako velike rivale. Isto je i sada.
Bilo je i posle 2014. prilika da tim sa Emirejtsa bude konkurentan, ali već od 2017. ispada i iz priče za ulazak u Ligu šampiona, a ne za nešto više u Engleskoj.
Siti je tri puta pobeđivao od početka godine, dvaput u ligi (3:1, 4:1) i jednom u Kupu (1:0). Time je anulirao zaostatak bodova koje je i sam gubio protiv „manjih“ ekipa i samo je sačekao da Arsenal počne da ih prosipa.
Pet utakmica pre kraja, „tobdžije“ imaju 75 bodova, Siti dva manje, ali i dve utakmice manje. Možda zvuči suludo da se titula praktično predaje drugoplasiranom timu na tabeli, dok on još nije svoje bodove osvojio, ali iskustvo nas uči da drugačije biti neće.
Timu Mikela Artete potrebno je da dobije svih pet mečeva, a da Siti izgubi bar pet bodova, možda i šest. Zvuči neverovatno? Svakako da zvuči, posebno uzevši u ozbir ko se sa kim ukršta do kraja.
Arsenal do kraja igra sa Čelsijem, Njukaslom, Brajtonom, Notingem Forestom i Vulverhemptonom, a Siti protiv Fulama (nedelja), Vest Hema, Lidsa, Evertona, Brajtona, Brentforda i jedini, uslovno rečeno, jak protivnik je Čelsi.
Ipak, ima i jedna pozitivna stvar u čitavoj priči. „Tobdžije“ su i u sezoni 2002/2003 izgubili titulu iako su imali osam bodova prednosti u odnosu na prvog pratioca, pa su već u sledećoj bili nepobedivi i postali su prvaci.
Drugog marta 2003. crveno-beli su imali osam bodova viška u odnosu na ostatak Premijer lige, a irski kladioničari iz Pedi Pauera isplaćivali već one koji su uplaćivali tikete da Arsenal osvaja.
Umesto toga, Blekburn je naneo Arsenalu prvi poraz, dešavali su se autogolovi, Kolo Ture je tako zatresao svoju mrežu u remiju sa Aston Vilom, Bolton je uzeo bod udarcem Martina Kiona, a Lids je dotukao „ganerse“ sa 3:2 i Mančester junajted je osvojio titulu.
Siti je isto tako nedavno zaostajao osam bodova, a onda je Arsenal počeo da posrće. Nanizao je tri remija sa Liverpulom, Vest Hemom i Sautemptonom, a onda bio potučen od direktnog rivala gde je mogao da utre sebi put do trofeja.
I u momentima kad više nemaju čemu da se nadaju, „tobdžije“ uvek mogu da drže palčeve da se posle posle velikog razočarenja poput onog iz 2003, i sada ponovi istorijska sezona, pa da Arteta obeležavanje 20-godišnjice titule pretvori u proslavu nove za Arsenal.
BONUS VIDEO: Ronaldo iznerviran, Stojković bacao opremu u publiku
