0
Košarkaši Panatinaikosa pobedili su ekipu Reala u finalu ovogodišnjeg izdanja F4 turnira, rezultatom 95:80, i na taj način osvojili 7. titulu u ovom takmičenju.
Ako se pogleda istorija Evrolige, igrana u marginama modernog formata, prvi put u 18 godina da su se baš ova dva tima sastala u velikom finalu, dok je grčki predstavnik prvi put posle 13 godina uspeo da prekine post i da se nađe među četiri najbolje ekipe.
Ovakvim ishodom još jednom je potvrđeno nepisano pravilo da ekipa koja završi kao prvoplasirana u regularnom delu ne osvaja titulu šampiona Evrope.
PROČITAJTE JOŠ:
Gledajući finale EL, koje je Real otvorio veoma dobro, ali kako je vreme proticalo igrao sa sve manjim intenzitetom, postalo je jasno da će Madriđani platiti ceh tome što se tokom sezone nisu mučili protiv svojih rivala.
Kako smo napravili uvod u jedan bitan detalj ove utakmice, neophodno je napomenuti da je ulazak u rezultatsku neizvesnost doveo je do nešto veće nervoze Realovih igrača, pa bitan faktor koji je uticao na krajnji rezultat je problem sa faulovima u koji su upali centri ovog tima. Valter Tavares je već posle tri minuta i 20 sekundi prve deonice imao dve lične greške, dok je treća svirana na početku trećeg perioda na 7:21 do kraja četvrtine. Da stvar bude gora po ekipu Ćus Matea, drugi gorostas ove ekipe, Vensan Poarije, uspeo je da sakupi četiri faula pre početka poslednje četvrtine meča.
PROČITAJTE JOŠ:
Kako znamo da je jedan od uzroka lepršave igre Reala baš jako uporište u srcu reketa, što posledično dovodi do skupljanja odbrane i kockanje sa šutevima sa perimetra, odluka Atamana da napadne Real tamo gde je ova ekipa možda i najjača je urodila plodom. Odsustvo dva gorostasa sa parketa dozvolilo je „zelenima“ da u trećoj četvrtini izvrše jak pritisak na spoljašnju liniju Reala, što je dovelo do pomalo nerezonskih šuteva za tri poena. Real je u trećoj deonici ubacio samo sedam poena i tako izgubio utakmicu, a ako pogledamo statističke parametre, videćemo da su od Atinjana bili bolji u svim segmentima, osim u broju skokova i procentima ubačenih trojki što direktno pokazuje nameru i uspešnu egzekuciju Atamanovog plana.
I nisu samo visoki igrači „brljali“ u odbrani, trebalo bi napomenuti i pet faulova Fakunda Kampaca, startnog organizatora igre koji je utakmicu morao da napusti tri minuta pred kraj.
Ono što nikako ne možemo da zanemarimo, a može se apostrofirati kao nešto što je u velikoj meri doprinelo da četa Ergena Atamana dođe do pobede je lik i delo Kostasa Slukasa. Grčki reprezentativac sa ovom utakmicom beleži 8. pojavljivanje u finalima Evrolige, i sve do ove utakmice pratila ga je jedna vrsta osporavanja, ili možda bolje reći bremena, da nije igrač za velike utakmice. Ruku na srce, u predhodnih sedam pojavljivanja njegov doprinos ekipama, pobeđivali ili ne, bio je zaista minoran. Statistika svih finala pre ovog je 7-1-2, dok je ovogodišnje izdanje odigrao maestralno i zabeležio 24-4-3. Stoga, može se može se sa sigurnošću reći da je bio ključni faktor i razlog zbog kog titula šampiona Evrope ide u Grčku.
Finalni turnir Evrolige uvek iznedri neke nove heroje i deluje poput poligrafa gde validacija šampionskih gena je apsolutna i nepogrešiva. Panatinaikos je bio dobro vođena ekipa u kojoj je svaki igrač imao jasno definisanu ulogu koju je sproveo u delo na taj način da je sve rezultiralo osvajanjem šampionata. Ataman je ovom titulom obezbedio svoje mesto u košarkaškom Panteonu, dok se Panatinaikos posle dugog vremenskog perioda vratio u grupu ekipa validnih da pretenduju na tron.
Za kraj teksta, citraćemo poznatog trenera, Duška Vujoševića, koji je svojevremeno rekao da uspeh u sportu kaže da traje „kao kozi muž“ i sa tom mišlju ulazimo u novu sezonu u kojoj će PAO, Real, kao i ostatak Evrolige (uključujući i beogradske klubove) već započeti planove za narednu sezonu – samo se igra sa parketa prenosi na „zeleni sto“.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
