0
Košarkaši Partizana dočekuju Fenerbahče u 18. kolu Evrolige u "Beogradskoj areni".
Sve karte za ovaj spektakl su rasprodate i očekuje se krcata dvorana i sjajna atmosfera.
Partizan je uoči meča ostavio i posebne flajere svakom posetiocu kako bi podržao posebnu akciju.
PROČITAJTE JOŠ...
Naime, crno-beli su pozvali navijače da se pridruže inicijativi da se u Beogradu otvori muzej posvećen detinjstvu za vreme bombardovanja.
Cilj je kako piše da se pomogne da se stvori mesto dostojanstvene kulture sećanja, da se otvoreno govori o onome što je teško i da se zajedno pokuša da pokaže šta je pravi patriotizam.
Na ovaj način klub želi da pomogne da se za ovu akciju skupi novac i u tome će moći da svi učestvuju.
U akaciju se uključila i legendarna košarkašica Sonja Vasić koja je u jednoj objavi ispričala svoju priču iz tog vremena.
„Taj izraz me prati ceo život. Ne, ne podsmehujući već logistički. U klubu sam bila ona iz centra grada. U gimnaziji ona od njih par što dolaze peške. U reprezentaciji jedina Beograđanka…
Olakšavajuća okolnost logistički, osim 1999. Te godine je to značilo da smo suviše blizu meti, pardon metama. Tačno u sredini između MUP-a i Generalštaba. Prvi zvuk sirene zatekao me je na ulici sa mamom. Na drugi smo trčali u komšijsko sklonište. Na svaki sledeći si se sve manje obazirao. Ali nije baš sve bilo uobičajno.
Jer nije uobičajno da se spava pod stolom.
Elem, sećam se da sam pročitala da je jedna devojčica preživela napad jer je spavala pod stolom. Od tada sam i ja spavala na jastucima pod stolom. Tako je bilo i te noći. Ne, nisam čula zvuk bombe. Ali jesam zvuke moje porodice.
Ni raskošno lisnati orah ispred naše terase nije mogao da prikrije jasan vidik u daljini. Vatra je gorela, vetar je nosio dim ali i paniku u vazduhu. Bombardovanje MUP-a bilo je suviše blizu, maltene u dvorištu. Ali šta zna jedna desetogodišnjakinja koja veruje da bi je sto spasao.
Mnogo godina sam pričala da leto ’99. e najbolje leto do sad. Nije se išlo u školu, izašla sam prvi put u novinama, trenirala po ceo dan, igrala se žmurke po skloništima…
Tek 2012. i čitanje intervjua tokom igranja u WNBA za Čikago mi je otvorilo oči. Nazvali su me ratno dete.
Moje idilično predstavljanje njima je zvučalo tragično. Ali valjda je to krug života, zemlja „uzročnika“ mi je otvorila oči.
Istina je da se ne sećam mnogo detalja tokom tih 78 dana. Ali telo se seća. I dan danas, na zvuk sirene reaguje, ma koliko mislila da nije to bilo strašno i da je prevaziđeno.
I zato ne pričam o tim danima više idilično, već ponosno“.
BONUS VIDEO