0
Zaista, koja bi onda bila njihova svrha? Mi je u Srbiji i ovako ne vidimo.
Dugo je vremena prošlo otkako se iz domaćeg prvenstva odlazilo u Evroligu i kada je takmičenje u granicama naše zemlje značilo nešto više od slova u nekom košarkaškom udžbeniku ili beležnici.
PROČITAJTE JOŠ:
Jedna štrafta manje-više na mestu gde se pišu titule, koga to više briga? Videli smo prošle godine da upravu Partizana ne tangira ko će postati prvak Srbije, kada su crno-beli odustali od igranja završnice Superlige, a onda i sada kada se niko od predstavnika kluba nije pojavio na novom žrebu za to takmičenje.
Kod prosečnog čoveka to stvara utisak pokondirenosti kluba koji je sada hit u Evroligi, pa onda kao zaboravlja domaće prvenstvo i pokazuje nepoštovanje pre svega prema onim klubovima koji se za tu završnicu i plej-of bore tokom cele sezone.
To tako izgleda, ne znači da je jedino tačno i evo odmah i izvinjenja ako nije. Jer, znamo da je bilo problema u vezi sa rasporedom utakmica i domaćinstva, pa nije baš sve ni crno ili belo.
Opet, teško da će se iko iz Zvezde buniti što nema najtežeg mogućeg rivala u završnici Superlige, ali svakako nije dobro kad se pogleda šira slika.
ABA liga nam je nekako postala „domaći okvir“, hteli mi to, ili ne. U njoj, takvoj kakva je, dođe više ljudi samo u završnici, dok na ostalim mečevima klubovi u Srbiji moraju da se dovijaju i mame navijače da dođu.
Neki otvore kapije za roditelje sa decom, drugi puštaju sve na pojedine mečeve, pa ko se izbori za ulaznicu. I tako povećavaju prosek.
S druge strane, činjenica je da na utakmice Evrolige dolazi više navijača. Jednostavno hoće da gledaju kvalitetniju košarku. Stoga ne treba da čudi odluka čelnika tog takmičenja da povećava broj mečeva iz sezone u sezonu.
Zato se poslednjih dana povela i priča o kopiranju američkog plej-in modela za popunjavanje plej-ofa u Evroligi, u kojoj osam ekipa ide dalje posle regularnog dela sezone.
Tu se krije i jedan veliki problem. Evropa pokušava da stigne SAD, dok Amerikanci gledaju samo u svoje dvorište kao neko ko nameće nove standarde.
Mnogo država na evropskom kontinentu sa različitim društvenim i istorijskim kontekstima i posve različitim ekonomijama, preklapa se košarkaški u jednom takmičenju, dok se kod Amera sve gradi „od nule“, od osnovne škole u istoj federalnoj državi.
Zato kod nas imamo situaciju da država, dakle građani, moraju da guraju pare u dva najveća kluba da bi ovi mogli da budu konkurentni u Evroligi. Kod Amerikanaca toga nema, klub ima vlasnika, on skuplja lovorike i zaradu od pobede, on plaća cenu poraza. I mi hoćemo da se trkamo sa njima…
Kod njih se skauti muvaju još po školama, pišu izveštaje i seciraju svaki potez, vrlinu ili manu, pa klinac dok dođe do srednje škole već može da bude košarkaška zvezda koja zarađuje daleko više od oca i majke.
Tržište je drugačije. Kod njih porezi na prihode jesu različiti od države do države, ali su pravila igre svuda ista, pa samim tim i posledice. U Evropi nije tako.
Zato posledica po domaća takmičenja u Evropi, ako Evroliga nastavi da se trka sa NBA, može da bude samo pogubnija, ma koliko bila atraktivnija od nekih domaćih prvenstava. Plej-in? To je samo jedan korak u toj trci.
Francuzi sada pokušavaju da iskopiraju Amere uvođenjem seleri kepa na tri sezone, pa će Asvel i Monako kao najbogatiji morati da osmisle kako da ostanu konkurentni u Evroligi ali i dominantni na domaćem frontu. Težak zadatak, jer Evroliga nema seleri kep, pa onda razlika u bogatstvu klubova drastično varira. I šta onda može da bude posledica za Francuze ako uvedu seleri kep? Možda pad kvaliteta domaćeg prvenstva, pad konkurentnosti Asvela (i ovako nije bio konkurentan ove sezone) i Monaka u Evroligi, ili kreiranje dva paralelna tima što nabija Monaku i Asvelu astronomske troškove. Obrni, okreni, nije dobro.
Partizanovi navijači se polomiše da dođu do karata za utakmice Evrolige, jer ih još drži ona euforija posle dugog odsustva iz elite, ali i nostalgija – jer veruju da može da se ponovi 1992. Prave vrhunsku atmosferu gde god se pojave i svuda ih ima.
To je svakako za ponos. Ono što nije za ponos je kad hala bude poluprazna za utakmice sa srpskim klubovima, jer onda ispada da se gleda rival, a ne svoj tim.
Isto je i kada je reč o Zvezdi i to je nešto što ćemo teško iskoreniti. Volimo da robujemo nekakvom pomodarstvu i obraćamo pažnju na formu, a ne na suštinu.
A suština je da se košarka ne igra samo da bi se zaradio koji dinar više od Evrolige. Košarka se igra za svakog klinca koji će sutra da kaže „Stojaković“, a ne „Kari“ dok se diže na trojku.
Ili će da kaže „Jokić“, a ne „Lebron“. Mi takvih klinaca imamo, ali će vam mnogi stručnjaci reći da ih ima manje nego pre 20, 30 godina.
Tačno je da zvuči kao borba s vetrenjačama, ali potrebna su nam jaka domaća takmičenja, a klincima su potrebni uzori sa kojima ponekad mogu da se ukrste i na parketu kako bi sutra probali da ih nadmaše.
U suprotnom, ako će Evroliga da skoči na svaki mig iz NBA, a mi da probamo da se trkamo s Amerima koje smo dugo pobeđivali svojim tempom, onda daj da motamo kablove i da u celoj Evropi pogasimo domaća prvenstva, koji će nam đavo.
BONUS VIDEO: Sudijska greška koja je koštala Partizan petog mesta na meču Makabija i Real Madrida