1
Posao novinara je u načelu lak. Pojaviš se, pogledaš, posle sačekaš, pitaš, zapišeš, proveriš, pustiš i tako ukrug. Ipak, kada si stranac u bilo kojoj zemlji tvoj zadatak broj 1 je rešavanje problema.
Ono po čemu se ljudi koji imaju „iste“ mogućnosti razlikuju u inostranstvu je sposobnost rešavanja problema. Kako god da ga rešite, mudrošću, snalažljivošću ili spremnošću nije važno, bitno je samo da problem više ne postoji.
Iako obično ovaj posao zahteva mnogo sati naizmeničnog grejanja stolice i trčanja kroz hodnike Melburn Parka, ipak postoji nešto što nas uvek vodi da nastavimo. Do sada se nisam zapitao „Zašto ovo radim?“, kada budem sebi postavio pitanje znaću ili da sam premator ili da je vreme da se posvetim drugoj profesiji.
PROČITAJTE JOŠ
Nema tu adrenalina kao što ljudi verovatno zamišljaju, ali ima mnogo čak i previše empatije. Dešava se da sa igračima proživite te emocije čak i kada ne želite. I po nekom nepisanom pravilu se na kraju uvek osetite izopšteni na nekom nivou. Da li u grupi koju ste sami birali ili onoj koja je dobila akreditacije. Jako, jako neobično, ali ujedno znači da želim svakom novinaru da se nađe u ovoj situaciji. Da bi došao do ovoga moraće da prođe čitav spektar emocija.
Ipak, da vam pokažem ponešto na konkretnom primeru. Stigli smo na jedan od mečeva, stigli na medijski ulaz, a onda je naš deo tribina bio zauzet. Ne samo da su namćorasti australijski penzioneri bili ignorantni, nego su bili i bahati porukom „Sedi dečko, ne pravi probleme“. Onda je nekom od kolega pukao film. Već danima se borimo sa tim problemom zato što su organizatori dovoljno opušteni da ih ne zanima, a mi previše umorni da bismo ulazili u raspravu. Pokušali smo da ga smirimo, a on je poručio „Neću da sednem, neću da se smirim, izbaciću vas i sešću na vaše mesto“.
Ubrzo je stigao jedan od organizatora i objasnio penzionerima da je vreme da pronađu svoje mesto na tribini negde drugde, a oni su nastavili da budu drski: „Dobrodošli u Australiju, momci“. Verovatno je to bila poruka da se stariji belci pitaju za sve. Zanimljiva pretnja, takvu još uvek nisam čuo.
Sve se završilo tako što je kolega pitao „I gde je sedeo onaj deda, da sad sednem tu?“. Popadali smo od smeha.
A da paradoks bude još veće usledila je druga situacija. U jednom trenutku je revnosni redar tražio od mene da mu pomognem da izbacuje ljude sa tribine. Nažalost, morao sam da odbijem tu avanturu, jer mi je najmanje tri razloga zašto to ne smem da uradim odmah palo na pamet.
Ima tu i mnogo drugačijih sitnih problema, kao pronalaženje način da se dođe do intervjua, do pravih priča, ali nekako vam najbolje priče same „padnu“. Samo je neophodno da pratite svoj njuh. Ipak, zadivljujuć je broj ljudi koji ne može da razume sebe.
I u Melburnu je zaista sve savršeno uređeno za novinare što nije slučaj na mnogo mesta u svetu. Ipak, teško je naviknuti se na mogućnost da vam neko donese kafu do stola, a da pritom ne morate to da platite.
Ili da možete da jedete u svakom momentu 10 različitih jela.
Ovo je samo jedan letimičan pogled na posao.
BONUS VIDEO Novak Đoković oduševio na Božić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
