Mnogi se pitaju gde je Laća, u kakvom je stanju, tabloidi ga jure, pričaju da je „loše", a za njim se nižu hitovi. Sin Fute i Marine, tvorac hitova "Favorito" i "Rane", za Nova.rs priča zbog čega je pobegao u Skoplje, zašto mu se trenutno ne boravi u „kući gde mu je umro brat, gde mu se majka razbolela“, kako je napisao prvu pesmu, zašto najviše radi sa ženama i zbog čega je Futa danas ponosan na njega.
Milan Radulović Laća je dečko koji je tvorac dva najveća hita prošle i ove godine. „Favorito“ grupe Hurricane koja će Srbiju predstavljati na ovogodišnjoj Evroviziji i „Rane“ Anastasije Ražnatović. Međutim, album koji su mnogi čekali, a gde je Laća zajedno sa svojom majkom Marinom Tucaković stavio potpis, obeležiće mu i ovu godinu, je novi album Ane Nikolić „Klinika“. Za njim, ide i novi album Anastasije Ražnatović. Dok se mnogi pitaju, gde je Laća, ko je on, u kakvom je stanju, tabloidi ga jure, jedni pričaju da je „u lošem stanju“, da mu nije dobro, za njim se nižu hitovi.
Za Nova.rs Laća govori o tome od čega je pobegao u Skoplje, zašto mu se trenutno ne boravi u „kući gde mu je umro brat, gde mu se majka razbolela“, u Skoplje gde je našao dobrog prijatelja, kako je napisao prvu pesmu, šta stoji iza i zašto mu je omiljena pesma „Adio Amore“, zašto radi najviše sa ženama, o odnosu sa Futom i kako je počeo da sarađuje sa mamom Marinom.
Nova.rs: Kako si počeo da pišeš pesme?
Milan Radulović Laća: Sećam se da je bio neki rejv u Barutani sa kog sam se vratio u osam ujutru i nisam imao šta da radim, i tu su bili papir i olovka i imao sam potrebu da se izrazim na engleskom. To je bila neka užasna depresivna pesma, ali znam da je bio motiv majke. Pokazao sam profesorki engleskog, koja je odlepila i bodrila me je, tako sam nastavio da pišem na engleskom. Tada sam imao 16 godina. Uvek mi je falila muzika, nikad te pesme nisam zamišljao kao klasične poeme. Uvek sam radio ono – bilo je srpska pesma ili strana, pa napišem tekst na tu melodiju, jer tako sam gledao mamu kako radi i tako sam i ja povukao.
Onda sam studirao režiju, pa treba pisati dijaloge, pa se meni dopadne rečenica, često je bilo i dopisivanja, najčešće sa Ljiljom Jorgovanović, maminom koleginicom. Započnemo neku temu i onda krenemo da tripujemo.
Da li si vukao mamu za ruku i nudio joj svoje tekstove?
Ne, više je ona mene pitala. Najslađe mi je bilo kad sam učestovao u pesmi „Ljubav je ko hašiš, kao oblak dima“, Čolina „Ajde idi“ i sad Čola hoće turcizme, tad sam bio dete, imao sam 13 godina, i tu sam učestvovao. Tad me je majka dovela tu da sedim i da pomažem.
Uvek se konsultovala sa mnom. Često je bio problem što ja kad nešto mislim, ne mogu to da sakrijem i onda ako dođu pevači, ja to pljusnem pred njima. Tako je bilo sa Jelenom Karleušom. „Ja sam ona što ti je pogledom prala prozore“ je trebalo da bude i ja sam bio u fazonu: „Suzama sam lepila tapete“ , gde je Marina popizdela totalno i rekla da više ne ulazim i da ćutim.
Da li si kao mlađi osećao i znao da ćeš se baviti ovim čime se danas baviš?
Mama je htela da studiram medicinu. Tata je bio u fazonu da treba da radim šta hoću. Ono na čemu sam zahvalan svojoj majci, što me nikada nije terala, nikad se nije mešala, davala mi je sugestije, ali nikada nije rekla: „Šta ti to pišeš, to mora ovako, onako“. Tata se nikada nije mešao u muziku koju slušam, znao je da kaže: „Ovo je govno“, ali ja slušam rejv, tehno, ovo je kao dobro. Pustili su me. Tata je bio dosta stroži, kao ti ne znaš da sviraš, ne znaš ovo, ono, pa sam se ja trudio da mu dokažem.
Diplomirao sam režiju na FDU. Mesec dana posle smrti brata sam uleteo u film, znao sam ako ne uletim u to da ću se izgubiti u depresiji. Kad sam video set, koliko je to ljudi, koja je to odgovornost, koliko je to popijenih bromazepama, znao sa da se time neću baviti, a nisam imao nikakvu inspiraciju da režiram spotove. A muzika je bila tu.
Pomagao sam mami, radio sam za nju, nisam hteo da se potpisujem, ne kao da li ću da se potpišem za ovog ili onog nego uvek sam imao trip da moju neku muziku radim. Imao sam bend, to je bila jedna lepa stvar, nikad ništa nismo objavili.
Kako je na početku izgledao tvoj rad sa Marinom?
Dosta spontano, a s druge strane ja imam svoje viđenje, ona svoje, drugačiji smo dosta.
Ja sam brz, letim na trista strana, izbacujem gomilu ideja. Marina je metodična, promućurna, konstruiše reči, a ja sam više podanik muzike, melodije.
Kako biraš, sad kao muzičar koji je sam izgradio svoje ime, kojeg prestaju da zovu Marinin sin i zovu ga Laća? Kako biraš ljude sa kojima ćeš da radiš, izvođače?
Proces je takav da izvođači dođu sami, oni prvi zovu. Najveći problem mi je kad nekog ne poznajem. Dešavalo mi se da ništa ne znam o tom pevaču. Na primer, mala Džejla Ramović, dete od 16 godina, nju uopšte nisam znao. Samo sam video da je lepa, da dobro peva. Džejla je jedno prepamentno i vaspitano dete i onako za svoje godine zrela i profesionalna, onda sam krenuo nekim metodom, šta voliš Željko Joksimović ili Vlado Georgijev? Ovaj Cecin tekst ili onaj? Da je nahvatam negde, i ona se tu meni otvorila. Ona je meni rekla da je nežna duša, da voli balade, da je mekana. To kad mi je rekla, sve mi je bilo jasno. Stalno smo komunicirali. Predivnu energiju dobijam od nje. Sećam se, ta pesma me je nervirala malo, jer nisam znao kako da je upakujem. Popio sam čašicu rakije i za 15 minuta sam napisao tekst.
Kakav ti je odnos sa Futom?
Misliš moj otac, koji je danas najponosniji čovek ikada?
Što?
Napravio sam megahit godine, dva megahita, „Favorito“ i „Rane“. Niko nije verovao u „Favorito“, a kada sam puštao svima da čuju „Rane“, govorili su lepa pesma, fina, emotivna, a meni je to bio odličan tekst. Čak i moja majka: „Pa dobro, lepo, fino“, i ja sam bio u fazonu napisao sam dobar tekst, videćemo kako će proći. I tad kao da li ćemo visoko, da li ćemo nisko, tražim intonacije i snimim je na telefon kako je pevala i tad je čula to, tad sam shvatio da će to biti hit. Čak i Darko nije verovao da će to biti mega hit, jedini koji smo znali da će to biti mega smo Anastasija i ja.
Ima ono kad kažu „Sve moje pesme su kao moja deca“, šta bi ti rekao za tvoje pesme „Sve moje pesmu su kao moje…?“
Sve moje pesme su kao vazduh koji izdišem. Toliko su bitne. Ako mi stoji pesma duže od dve nedelje, apsolutno nemam nikakav odnos prema njoj. I kad završim pesmu, dobro ajde zdravo, ćao.
Gde je staviš?
– Uvek je u nekom blokčetu, u nekoj fioci.
Da li nekad da napišeš pesmu i baciš je?
Kako da ne.
Da li je tražiš onda po đubretu?
Ne, kad je bacim, bacim. Pa „Rane“ bi bile bačene, da ova „ludača“ nije došla. Ko zna šta sam sve dobro bacio, nego samački život, šta češ. Nema teorije bez papira i olovke.
Koji ti je omiljeni pesnik?
Jejts od Engleza, a od naših Dušan Vasiljev. Ko me je najviše formirao, Milan Mladenović, moja majka i Goran Bregović, njihovi tekstovi definitivno su me najviše formirali.
Marina je dugo radila sa Cecom, sad Anastasija i ti radite zajedno. Koliko se vaše saradnje razlikuju ili koliko su slične?
Iz te porodice zapravo sam najmanje poznavao Anastasiju. I to što sam je poznavao, to je bilo sa slava, rođendana… Uvek sam znao da fenomenalno peva, ali ona nije nikada pre definitivno odlučila da hoće da peva i nikad je nisam gledao kao pevačicu, gledam je kao dete. Veljka sam poznavao mnogo bolje. Kad mi je Ceca poslala demo snimak za „Rane“, skoro tri noći nisam spavao dok nisam napisao tu pesmu. Znao sam gde ću jer sam odmah skenirao Tasu, odmah je meni sve tu bilo jasno, hteo sam da bude feministička, da bude aposolutno suprotna svemu što je Ceca uglavnom pevala. Ona nije zgažena žena, ona nije napaćena žena, čak kad i jeste, ona je neko ko će to elegantno da preboli.
Imao sam nešto „Ova mala je ko kamen, ona zna kako da padne..“ imao sam sve oko toga, pošaljem i rekao sam joj „Probaj, razmisli, dok ti svaka reč ne uđe u organizam, nemoj da uzimaš“, nijednu reč nije promenila.
Šta ćeš u Makedoniji sada?
Bežim od Beograda, otišao sam tamo da se iskuliram. Smučio mi se Beograd u jednom trenutku. U novembru prošle godine sam otišao.
Od čega si pobegao i što baš u Mekedoniju?
Pobegao sam od sebe, od svoje kuće u kojoj je previše crnila, previše depresije, koja se sastojala samo na tome da radim, radim… Ne spavam, i to prosto ne može zdrav mozak više da izdrži. Trebalo je da se upoznam sa Darkom Dimitrovim, da probamo neku saradnju, upoznali se, probali Severina „Fatamargana“, krenuli da se družimo. Počeli smo da radimo i shvatio sam da savršeno funkcionišemo kao tandem. A ljudi u Skoplju su pristojniji, vaspitaniji. Jedini incident koji je bio sa taksistom koji je rekao „Imaš 1000 denara, što nisi poneo nešto sitnije“.
Da li ti nedostaje Beograd?
Ne, kad mi nedostaje Beograd, nedostaju mi roditelji, određeni prijatelji i uvek kad se vratim u Beograd ne prija mi, ne legne mi dobro. Traumatično je, dosta se toga desilo. To je kuća gde mi je umro brat, to je kuća gde mi se majka razbolela, tu je i moj stan koji je i hladan, gde je stara instalacija, ne vraća mi se tu. Ti neki ljudi, svako je otišao na svoju stranu, što je meni potpuno okej. Neki su postali kao ljuti što me nema, što se ne javljam, ja svima kažem da dođu u Makedoniju, ali su svi lenji. Imam taj stav, da ne moram da se čujem s nekim deset godina, ako je meni drag, i neko koga volim, kad me pozove na telefon ostaće ista emocija.
Da li misliš da se neki ljudi ljute što ti je bolje?
Mislim da ljudi misle da je meni mnogo gore. Svi znaju kakav sam ludak, i kako destruktivan znam da budem, ali meni je bolje, a da njima objašnjavam da mi je bolje, glupo je. Ne bi mi ni verovali, ne bih napisao nijednu dobru pesmu, nijedan hit ne bih imao da mi nije bolje. I tu sam nenormalno zahvalan Darku Dimitrovu, ne kao producentu, kao saradniku nego kao prijatelju i čoveku.
Otišao si u dobre ruke…
Potpuno bez ikakve ideje i plana, to se tako spontano desilo. On i ja sednemo i to je takva energija, on Vodolija, miran, sve je kul, nema nervoze, a ja Riba-Rak, temperamentan, ja skačem, ovaj gasi, ja palim, što je dobro. On ne pije, ja pijem.
Jedan od omiljenih stihova koji si napisao?
“Naša tjela biće spojena i kad mi srce emigrira,“ Džejle Ramović. A, a najdraža pesma definitivno koju sam napisao je „Adio amore“.
Ispričaj nam priču za pesmu „Adio amore“.
To je posebna priča, dok je Ana još bila sa Rastom, od četiri demo snimka, ja čujem poslednji deo demo snimka i kažem mami: „Ovo haos.“
U međuvremenu, desi se, šta se desi, imao sam problem sa drogom i završim na klinici za lečenje i na toj klinici nemaš posete, nemaš telefon, sem fiksnog i jedino što sam poneo to je bio Ipod sa tim demo snimcima. I refren sam odmah ubo, i pisao sam o Ani i Rasti kako ja zamišljam da je to bilo. Imao sam sve, nismo imali strofu. Izašao sam iz klinike, zdrav, pun energije, mama i ja smo onda napisali ostalo, dali pesmu. Rasta otpevao je, mama se razbolela.To je bio taj neki trenutak. Zapravo, ja sam mislio da pišem o Ani i Rasti, i tek posle mi je Bojana Vunturišević otkrila da je to zapravo pesma o meni iz mamine vizure. Kao što je mama napisala pesmu iz moje vizure o majci, Ani, „Život je za žive“ i to se ništa nije desilo planirano, ali drago mi je da se to desilo, to će ostati, to je lično. To je neka naša lična komunikacija i drago mi je da su to opet Rasta i Ana. Škorpija-Vaga. Moj otac Vaga, Marina Škorpija – Rasta je Škorpija, Ana je Vaga. Verujem u to.
To je jedina pesma koju ne bih promenio u taksiju.
Na koji način ti je bio teret kad si bio mlađi što si njihov sin, kako je njihov rad tebi pravio da se osećaš ovako ili onako?
Ja na toj muzici nisam rastao u smislu da je to bila moja muzika, da se uz nju provodim, slušao sam sasvim desetu vrstu muzike. Kao klinac sam više kupio džez ploča od ćaleta, išao na rejvove, tako sam i ušao u muziku, što sam počeo da izlazim na rejvove, na žurke i tako je počela muzika da me zanima. Onda sam pitao tatu da li mogu da blejim u studiju, da naučim kako se programira da bi mogao da pravim svoju muziku. Tad me je samo muzika zanimala, pisanje kao ajde, jer je to nešto što sam znao da radim, pa da pomognem mami.
I onda je krenulo: „Ovaj mali talentovan“, uvek je bilo, ne da ja nadmašim njih nego mi je smetala priča, kao ja sam tehno di-džej, koji je odličan, ali znaš to je sin Marine i Fute, i nikako nisam sebi hteo da budem taj koji će namerno da radi nešto što je potpuno kontra tome, kao ja sam kul, moji su seljaci, to nisam želeo, zato se nisam ni potpisivao, ni pojavljivao. Zato sam i pokušao u Francuskoj, da nemam taj odnos. Prva koja mi je dala poverenje Marina Visković, ona nije ni znala da sam ja tad već uveliko radio sa mamom. I njoj se svidi na keca.
Ona je meni tu potpuno dala poverenje, i tu sam osetio prvi put da sam ja sam sve napisao, bez ikakve medijacije.
Koja je prva pesma koju si sam napisao?
„Noćno ludilo“ Katarina Živković, nije bilo loše uopšte.
Puno radiš sa ženama, kakav ti je taj rad sa njima?
Ne puno, nego isključivo. Darko kaže kako mi samo žene dolaze u studio. Jako mi prija, ja bih samo radio sa ženama. Najteže mi je kad radim sa muškarcima, zato što nijedan muškarac ne zna šta hoće, sem Ace Lukasa. Ne zna ni da li mu se dopada, ni da li mu se ne dopada, ni o čemu se radi. Aci Lukasu je sve jasno, dovoljno je da mu kažem nešto i on odma kaže „Brate, do jaja ti je to“. Uglavnom sam im ja psihijatar, umesto njih moram da znam šta oni žele. Zbog toga moram da znam njihovu životnu priču, šta su jeli danas, kako se osećaju i ostalo.
Kako je nastala recimo pesma Ane Nikolić „Nije mi do seksa“.
Mamine su strofe, moj je refren. Mama je imala ideju neku „Biće mi ekstra, on je moj placebo..“, mene zove Ana, kaže „Ajde bre, to ekstra mi nije ekstra, malo mi je jeftinjavo“, pa sam ja imao nekoliko verzija. Ja sam se dopisivao sa nekim, ugovorili smo seks dejt i sitže mi poruka ujutru „Kad se viđamo“, Ana u frizerskom salonu ja joj kažem „Nije mi do seksa“, i mi tu napišemo sve i zakočimo se, i sad vidim vrti ona nešto po mozgu i kaže „Ja imam rešenje, to može samo Marina da smisli“.
„Nije mi do seksa, ali mogu da plačem pred njim“, i ona proba to, reko to genije! Nisam bio umešan u taj projekat kao saradnik, Ana prijatelj kuće, mama naravno kao autor, Ana ne zna Darka, dugo nije bila u studiju.
Sa kojim pevačem bi voleo da radiš?
Sa mojim prijateljem Milanom Stankovićem, pokušali smo da radimo zajedno, ali s obzirom da se toliko dobro znamo, ne znam da li će se ta saradnja ostvariti. Uvek ću ja pomoći. Aca Lukas takođe. Sa Cobijem. On je pretalentovan, čist, ne boji se sebe.
Šta ti se sad trenutno sviđa na domaćoj sceni?
Muzika Bojane Vunturišević, Kumela, nažalost od rep scene mi se ništa ne dopada, a uvek sam voleo naš rep, pogotovo Vikler…
Koliko te pogađa pisanje tabloida o Marini?
– Prestalo je mene da pogađa, pogađa me u smislu što to čitaju neki prijatelji, dragi ljudi sa kojima nisam u kontaktu i onda pitaju da li je zaista Marina tako, jel ona dobro, jel se tako oseća… U tom trenutku, pogođen sam na osnovnoj konvenciji. Dobar dan, doviđenja, ovo se pita, ovo ne. Ovo se piše, ovo se ne piše. Svuda postoje tabloidi, i Dejvid Bouvi je umirao od raka, da li se tamo pisalo tako, nije. Pokušaj nekog intervjua, pitanje koje sam dobio je bilo „Da li misliš da je bolest vaše majke prouzrokovana time što si ti i tvoj brat imali problem sa narkoticima?“, novinarsko pitanje, to ni gatara ne pita. Gatirana je vaspitana, ovo pita nepismeno piskaralo, željno senzacije i skandalizma, koje je eto imalo moj broj, ali uz preporuku došao pa može da pita.