"Ne mogu da kažem da je tuga lepa, ali može da te oplemeni na neki način", reči su Milice Glogovac, koja je u intervjuu za Nova.rs objasnila zbog čega je važno pričati o gubitku, jer jedino tako možemo shvatiti kako dalje, kako ga preživeti i sebi olakšati.
„Imao je tako malo grublju pojavu, a zapravo je bio beskrajno nežan i mekan. Unutra je bio jedno prezabavno dete… ta njegova beskrajna infantilnost vrcala je na sve strane, kroz umetnost… Ljudi koji su ga neposredno poznavali jako su ga voleli, cenili i obožavali da budu u njegovom društvu. Da, toliko sada nedostaje…“, reči su Milice Glogovac, supruge naše glumačke legende i jednog od onih koji se ne zaboravljaju.
Ružno i tmurno jutro tog 9. februara 2018. osvanulo je vešću da je omiljeni srpski glumac Nebojša Glogovac, preminuo nakon mukotrpne borbe sa opakom bolešću. Jedan od najvećih gradskih šmekera, onaj koji nas je decenijama unazad ostavljao bez daha svojim ulogama, koji nam je stavljao osmeh na lica, jedan od onih retkih, iskrenih i pravih, otišao je tog jutra. Neverica i beskrajna tuga ista je i dve godine kasnije, ali je istovremeno, osećaj njegove prisutnosti i dalje tu…Među publikom, njegovim kolegama i prijateljima i poštovaocima njegovog lika i dela i naravno među njegovim najbližima. Jedna rečenica Milice Glogovac, njegove supruge i majke njegove ćerke Sunčice, odzvanjala mi je u glavi sve vreme našeg razgovora:
„Jako mi je čudno. Svaki put kad pričam o njemu, setim se da zapravo nije tu. A u stvari – tu je. Na toliko načina… to je činjenica“, rekla je Milica.
I dok sam posmatrala Milicu, na prvi pogled krhku devojčicu sa duboko urezanom tugom na licu, ta snaga i odlučnost koja je isijavala iz njenog pogleda dok je sa žarom objašnjavala kako je svu tu ljubav sačuvala i usmerila ka stvarima koje su bitne i od društvenog značaja, učinila je da se osećam postiđenom zbog svojih slabosti. Istovremeno sam se divila njenoj hrabrosti i odvažnosti u odluci da u tom trenutku upiše master za ekološku politiku na FPN, i krene u borbu protiv svega što ugrožava našu i budućnost naše dece i preti uništenju cele planete. Zanimalo me je kako se to uopšte radi. Kako se nastavlja kroz život dalje posle tako velikog gubitka i gde je izvor snage? Zanimalo me je sve ono sa čime bih se i ja mogla suočiti jednog dana, a što se svakodnevno događa mnogima od nas. Odavde je naša priča i krenula.
Šta vreme zapravo može da uradi za nas kad se suočavamo sa gubitkom? Šta su ove dve godine tebi donele?
– Vreme je jedna migoljiva kategorija, nekad stvarno ništa ni ne znači. Teško je iz tog konteksta pričati o vremenu kad se dogodi tako veliki gubitak. Da li je lakše nakon dve godine, nego pre godinu dana, uopšte nisam sigurna. Jedan dan je teži, čini ti se da dišeš, možeš, hodaš, a već sledeći dan se ponovo slomiš. Smatram da je važno pričati o gubitku, jer se kod nas ne daje previše prostora ljudima da otpate svoje. I mislim da kulturološki suzbijamo tugu, i sve emocije koje su pomalo mračne, i uvek smo nasmejani i srećni, taj imerativ sreće postaje malo besmislen. Svi te negde valjda iz najbolje namere guraju – ajde živni, trgni se, a to je u stvari proces koji mora da prođe. Nekad se čini da ako odmah kreneš da radiš da ćeš tako skrenuti misli i da ćeš tako lakše da preboliš, a nećeš jer će te to iza ćoška sačekati.
Šta je to što onda možemo da uradimo da sebi olakšamo ako je to ikako moguće?
– Ja sam sebi pomagala tako što sam dozoljavala da osetim sve što me spotakne, jer to je opšta konfuzija vrlo intenzivnih emocija svih vrsta. Ako mi se plače, isplačem se, ako sam mnogo tužna – pustim i to, ako mi se dešavaju misli koje su mračne, i njih dozvolim. Jednostavno ispoštujem svaku emociju i mislim da je to najzdraviji način tretiranja bilo čega, na taj način sebe lečiš. Da se suočiš sa strahovima koje definitivno imaš nakon gubitka. Mislim da je lek baš u tom suočavanju sa mestima koja te vezuju za tu osobu i sa svim od čega zazireš. S jedne strane u našoj kulturi postoji taj imperativ žalosti da se kao odmah obučeš u crno i povučeš, s druge strane ti i ne dozovoljavaju da govoriš, „jer se o tome ne govori otvoreno“.
Možda je to i zbog toga jer se ljudi često plaše da te pričom dodatno ne povrede…
– Istina je. Teško je da ljudi nađu reči u tom trenutku. Kad te sretnu, probaju nešto da ti kažu, a zapravo ni ne znaju šta bi rekli i onda to ponekad bude i smotano. Ali divna je ta potreba ljudi da te u tom trenutku zagrle. Podrška i solidarnost se u tako teškim trenucima najbolje osete od prijatelja, pa do nepoznatih ljudi koji su ga voleli, jer njegovo ime je zvonilo i zvoni i dan danas.
Kako prebroditi tako velike gubitke kad ostajemo sami s decom? Čini se da to dosta otežava celu situaciju…
– Na nekin način je teže, s druge strane lakše jer ti daje ljubav i motivaciju. Najčešče rečenice koje mi ljudi kažu „budi jaka“ ili ne moraš biti jaka, a činjenica je da se s gubitkom boriš svakog dana, svakog sata i verovatno tako do kraja života. Ali ono od čega definitivno ne treba bežati je da negde potražiš pomoć. To je mnogo važno, i sasvim je okej. Kod nas je opet to malo čudno postavljeno. Čim tražiš pomoć psihijatra znači da si lud. Nemamo zdrav odnos prema tome. To mentalno zdravlje je podjednako važno koliko i fizičko i moramo se time baviti i naučiti kako se suočiti sa tako velikim gubitkom. Tako da je to jedan korak koji svima preporučujem. I drago mi je što imam priliku da stavim fokus na neko pitanje koje je izuzetno važno. Važno je pričati o gubitku, jer je on povezan sa pitanjem – kako dalje, kako ga preživeti i kako sebi olakšati, a ključ su zdraviji život i ta mentalna nega.
Ti si između ostalog i instruktor joge? Koliko ona može biti korisna u prevazilaženju stresnih situacija?
– Da, mene javnost vezuje dosta za jogu i tačno je da držim časove, ali nekako gledam da mi to ne bude primarno zanimanje i izvor prihoda, nego da u tome pre svega uživam. To mi je mnogo važno. Ono kako ja mislim da može da pomogne je to što te pre svega čini fizički jačim. Takođe kad savladaš tu specifičnu tehniku disanja u jogi, kad imaš kontrolu nad dahom, onda imaš kontrolu nad energijom. Kad se uznemiriš, ubrza ti se disanje, a ako savladaš veštinu da taj dah umiriš, umirićeš i sebe i onda možeš nekako malo lakše da hendluješ svakodnevnicu, jer život stvarno jeste napet i stresan. Meni u tom smislu jako mnogo pomaže.
Da li je to što se danas živi brže samo izgovor ljudi da u tom smislu nemaju vremena da se posvete sebi i pravim prioritetima?
– Ne znam, ali ono što znam je da kad se tako nešto veliko dogodi ljudima, kao što je gubitak, to donosi i neke mudrosti. Meni se na primer dogodilo da više nisam želela da nemam vremena za sebe, za svoje dete, za najvažnije stvari u životu. Potpuno preigraš život na neki drugi način, ne pristaješ da provodiš vreme na radnom mestu na kom ne želiš da budeš. Ako treba dodatno se obrazuješ, ako treba menjaš struku, tražiš, moraš da tražiš sreću za svoju dušu, jer ona mora da bude srećna. Tražiš ono što će te ispunjavati, jedino tako možeš da osnažiš sebe, da bi mogao sa svim tim da živiš. Vratiš se u detinjstvo, setiš se šta si voleo da radiš kad si bio mali i možda je tu ključ.
Čini se da si ti našla ključ u prirodi.
– Kad ti se desi tako neki tekstonski poremećaj u životu, onda ne pristaješ na besmislene stvari. Tako sam i ja posle svega napravila rez jer nisam htela da radim stvari samo zbog novca, već sam osetila šta je to što volim, i želim i što me već dugo okupira, o čemu puno istražujem, a to je zaštita životne sredine. Sve što se dešava u savremenom trenutku u kome mi živimo, kako se to odražava na nas i kakve posledice može doneti sutra našoj deci.
Nedavno si upisala master za ekološku politiku a tvoji statusi na društvenim mrežama govore o tome da se izuzetno zalažeš za ekološki čistiju planetu…
– Da, to je za mene bila prava stvar i da bi se uopšte bilo šta promenilo, mislim da je akademizacija tog problema prva stvar. Pričamo o obrazovanju na fakultetskom nivou, gde treba da se kvalifikuje dobar kadar koji će kasnije umeti da primenjuje sve to, jer pitanje životne sredine više nije pitanje ekologije, koja se vezuje za biologiju nego i ekonomsko i političko pitanje. Javna dobra, reke, vazduh, sve je potčinjeno našim potrebama, a na kraju treba da se zapitamo da li su te potrebe stvarne i zarad čega mi sve to radimo.
Šta bi ti uradila po tom pitanju?
– Osim akademizacije koja je dugoročan proces, ja bih pozvala pre svega na ličnu odgovornost svakog od nas kao pojedinca. A aktivizmom treba podizati svest ljudi i tako bi se kvalitet života svih nas poboljšao. Aktivizam je sada važniji nego ikad, I to će biti i moj put. Da li uzimamo više nego što nam je potrebno? Danas više nije pitanje nemanja hrane, već prejedanje. Na neki način sami sebe uništavamo preterivanjem. Zemljotresi, klimatske promene, vode su postale problematičnog kvaliteta, okeani se zagrevaju zbog klimatskih promena, veliki broj životinja izumire. Toliko prskamo tu hranu i toliko je zatrovana, da je pitanje šta jedemo. Gledam svoje dete kako jede tu jabuku iz vrtića i više ne znam šta ona jede. Uvek ohrabrujem ljude da obrađuju svoju hranu. Nije nemoguće. Lako je izvodljivo.
Da li to i sama praktikuješ?
– Imam sada svoju malu bašticu, za sada gajim samo začinsko bilje. U Beogradu postoji Baštalište (prva baštenska zajednica u Srbiji, prim. aut), ja sam kod njih imala svoju organsku baštu. Bila sam trudna sa Sunčicom dok smo Nebojša i ja zajedno vezivali paradajz, i to su divni i srećni trenuci. Gajiti svoju hranu je toliko prirodno, divno i ljudski. Tako dobiješ bolju hranu i čistiji vazduh. Ja se trudim da ni kola ne vozim kad ne moram, nego idem gradskim prevozom. Moj je izbor da pravim manje otpada, da ne koristim hemiju u domaćinstvu, da se snabdevam lokalnom sezonskom hranom, da ne koristim jednokratnu plastiku, više pešačim i vozim bicikl, i naravno te bolje navike prenosim i detetu. Inače sam i vegeterijanac, mada nisam isključiva u tome. Ne jedem meso jako dugo, mada Sunčica jede. Ne želim da preuzmem tu vrstu odgovornosti za nju.
Da li je i Nebojša imao već razvijenu svest o tome ili si ga ti ka tome usmerila?
– On je bio uvek vrlo otvoren čovek. Rođen je i odrastao u Trebinju, i stalno je odlazio u svoje selo Dramiševo… Voleo je konje i imao je jaku, lepu i zdravu povezanost sa prirodom. Da, osvešćivao se, bio je jako srećan, a umeo je da me zeza u svom mangupskom maniru zbog tih mojih pricnipa životnih načela, ali se trudio da razume i prepozna svaku moju ideju. Bio mi je velika podrška u svemu pa i u tom smislu.
Sigurno bi bio onda bio srećan što si rešila da svoje obrazovanje vezano za ekologiju podigneš na viši nivo…
– Znam da bi bio jako srećan, dobila sam neku nagradu za esej na fakultetu, i to za prvi koji sam napisala. Dobila sam i neku knjigu na poklon i kad sam izašla ispred imala sam potrebu da ga pozovem i da mu kažem to jer znam da bi se on jako radovao, i da bi to njemu baš značilo. Radovao se svakom mom uspehu i svakoj mojoj sreći. Radovala ga je tuđa sreća… bilo čija… Bio je divan čovek… Da mi nedostaje, to se vidi na svim poljima… javnosti nedostaje, a da ne ne nama ponaosob. Uvek je bio snažan i veliki i meni je ogromna odgovornost da na neki način nosim njegovo ime i stojim iza toga, i onda stvarno mnogo vodim računa na koji način šta govorim i šta radim, posebno u komnunikaciji s ljudima.
Osim kao izuzetnog glumca, ljudi ga pamte i kao čoveka posebnog duha i nekoga ko je ostajao dosledan onome što je govorio…
– Bio je pre svega veliki čovek, pa odatle i veliki glumac. Ljudi su nekako prepoznavali njegovu iskrenost i autentičnost. U neposrednom kontaktu bio je beskrajno šarmantan. Šmeker, tu nema šta, i umeo je tako da živi i tako da glumi. Sve što je radio, radio je beskrajno lako, kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da to može svako, a a naravno da ne može. Koliko je obožavao svako drugo biće, svakog drugog čoveka, toliko je bio otvoren u emocijama. To je stvar koju sam od njega naučila.
Poznato je i da je Glogovac često odbijao uloge kad mu se ne bi dopale, bez obzira na visinu honorara.
– On nikada nije radio isključivo zbog para, niti mu je to bilo primarno. Odbio je mnogo filmova i serija, jer mu je pozorište bilo na prvom mestu. Nebojša je bio car u tom smislu, umeo je da prepozna po svom osećaju, pa je tako između ostalog rado prihvatio i ulogu u filmu „Moj jutarnji smeh“, koji je pušten u januaru. Skontao je mladog reditelja, pročitao scenario koji mu se dopao i podržao ga. Svoju ulogu odradio je maestralno kao i svaku drugu, a film je zablistao i dobio nagradu na Festivalu autorskog filma. Jako mi je drago zbog te mlade ekipe. Super dokaz kako entuzijazam i dobra ideja i istina nađu svoj put.
Kako je izgledalo živeti sa glumcem koji je imao tako veliku moć transformacije kroz svoje uloge?
– On se fizički menjao, kada se pripremao za velike uloge. Uvek je bilo jako zabavno s njim. Nekad smo zajedno čitali tekst, vežbali replike, sve je bilo uživanje… Kad ga pratiš dok tako sav ushićen sprema ulogu, to mi je bilo fascinantno. Dok je spremao Hamleta kako je samo ušao u lik tog princa, smršao zbog te uloge, podmladio se… Ali to je to kad neko živi ono što radi i daje se bez zadrške. U svemu. U poslu, u odnosu sa ljudima, sve je bilo kroz emociju. To ne može svako. To je ono što dobre razlikuje od najboljih, a on je definitno bio najbolji. I moju ljubav i poštovanje će uvek imati, kao moj partner, muž, Sunčicin otac, kao glumac, kao Nebojša. On je najbolji čovek kojeg sam ikada srela i tu nema šta.
Šta je ono ono što nakon svega ostaje zauvek?
– Ono što možeš nakon toga, to je da čuvaš ljubav, da je neguješ na sve načine. Da ljubav prema njemu gajiš i kod deteta. Čuvamo ljubav prema njemu tako što čuvamo jedni druge, svi mi kao porodica. Tako što se njegovi sinovi i Sunčica vole, tako što imam ogromnu podršku moje porodice, i tako što se stalno sastajemo sa našim kumovima i prijateljima koji su uvek tu za nas, da o njemu pričamo, i tako je uvek živ i prisutan na toliko načina. S druge strane, sreća je da imamo puno fotografija i video materijala, gde su on i Sunčica zajedno. Ona će kroz to moći da ga doživi prvo kao svog oca i da tu vrstu odnosa uspe da složi i razume. Mada, to je neki krst koji će ona nosti ceo svoj život, jer je on kao javna ličnost bio prepoznatljiv kroz filmove. Ali eto, ona će već sama slagati. Ta ljubav koja je ogromna ostaje, ne odbija se… Ja sada često i pevam, nekako sam i propevala, a pevaš o bolu, bol se peva i to je činjenica, ona može i na taj način da se artikuliše. Ne mogu da kažem da je tuga lepa, ali može da te oplemeni na neki način.