Ovo je prelomna tačka istorije: Kako će korona promeniti svet

Napuštene ulice će se opet napuniti, i napustićemo domove kad se sve ovo završi, sa velikim olakšanjem. Ali, svet će kad izađemo iz karantina, biti drugačiji nego što smo zamišljali. To nije privremena pukotina u inače stabilnom ekvilibrijumu: ovo je prelomna tačka u istoriji, piše britanski Nju Stejtsmen.

Vrhunac globalizacije je prošao. Ekonomski sistem na koji smo se oslanjali do sada i dugački lanci snabdevanja sada se sliva u novi sistem, gde ti putevi neće biti toliko isprepeteni. Mobilnost na koju smo navikli je takođe zamrznuta. Naši životi će biti još više fizički ograničeni i sa druge strane, još više virtuelni nego do sada. Svet će biti više fragmentiran i na taj način otporniji na ovakve krize, piše Nju Stejtsmen.

Nekada snažna britanska država se ubrzano ponovo gradi. Vlada je odbacila dosadašnje ortodoksne ekonomske stavove. NHS (britanski Fond za zdravstvo) je „imbecilnom štednjom“ sateran u ćošak, kao što su i policija, vatrogasci, vojska, socijalni radnici i čistači. Ali sa zadivljujućom rešenošću ljudi koji čine taj sistem, napast virusa će biti prevladana.

„Naš politički sistem će preživeti netaknut, ali neće sve zemlje biti te sreće. Vlade se širom sveta bore sa tankom linijom između zaustavljanja virusa i uništavanja ekonomije, a mnogi će se saplesti i pasti“, piše britanski list.

Ovaj medij leve orijentacije smatra da će čovečanstvu biti potrebna promena, da izgradi ekonomije i društva koja su otpornija, dugovečnija i „ljudskija“ od onih koja su do sada bila izložena „anarhiji globalnog tržišta“.

To ne podrazumeva lokalizam, jer je preveliki broj stanovnika na zemlji da bi lokalno bilo i samoodrživo i da bi se čovečanstvo svelo na male, samodovoljne zajednice. Ali ni hiperglobalizacija se, kako tvrde, neće vratiti.

„Virus je pokazao fatalne slabosti ekonomskog sistema koji je bio zakrpljen posle kriz 2008. Liberalni kapitalizam je prošlost“, tvrde.

Primera radi – više neće biti moguće da toliko medicinske opreme dolazi iz Kine, ili bilo koje druge zemlje. Proizvodnja ovih osetljivih sredstava će za svaku državu biti pitanje nacionalne bezbednosti. Očekuju i smanjenje zaposlenosti u nekim industrijama, poput avio-industrije, jer će ljudi putovati manje. Granice će opet biti čvršće. Uski cilj samo ekonomske efikasnosti više neće biti dovoljan za bilo koju vladu.

Pitanje je – šta će zameniti dosadašnju bazu društva? Jedan odgovor se, kažu „zeleni mislioci“; nalazi u Principima političke ekonomije Džona Stjuarta Mila – povećavanje proizvodnje i konzumiranja više nije vrhovni princip. Mil je govorio o opasnostima prenaseljenosti. „Svet pun ljudskih bića, biće svet bez divljine“, pisao je. Takođe je razumeo opasnosti centralističkog planiranja. U „statičnoj ekonomiji“ Mila veličina nacije (broj stanovnika) i akumulirano bogatstvo su stabilne vrednosti koje ne rastu. Tehnološke inovacije bi bile nastavljene, ali uporedo sa usavršavanjem umetnosti življenja.

To nije realno, nijedna vlast ne bi najavila kraj rasta. Globalni problema nemaju uvek globalna rešenja. Razmišljanje da se epidemija može rešiti nekakvom vanserijskom međunarodnom saradnjom je puka mašta, piše list.

Iran i Saudijska Arabija

Pandemija je ubrzala geopolitičke promene. Pad cena nafte i nekontrolisano širenje virusa u Iranu moglo bi da utiče na tamnošnje teokratske vlasti. Saudijska Arabija je sa padom potražnje za naftom takođe u riziku. Niko ne može da kaže da neće biti destabilizacije u Zalivu, koja može da vodi u potpuni haos.

Kina

Kineska pozicija je kompleksna. Njihovo zataškavanje nije model koji bi ijedna demokratija mogla da imitira. Niko ne zna ljudsku cenu njihovog zatvaranja zemlje. Izgleda da je režim Si Đinpinga profitirao na pandemiji, jer su uspeli da prošire nadgledanje građana uz jak razlog. Uspeli su i da prošire uticaj zemlje širom sveta. Pomažući nacionalnim vlada evropskih zemalja koje su najteže pogođene, Kina se dublje infiltrirala na Starom kontinentu.

EU

EU je, sa druge strane, pokazala osnovnu slabost: pojedinačne zemlje su, za razliku od Unije, implementirale fleksibilne, koordinisane i razumne planove, za šta im je osnovni preduslov bio suverenitet unutar svojih granica.

Da li neoliberalne strukture u Briselu mogu išta da urade za članice? Teško pitanje. Odbojnost severnih članica poput Nemačke i Holandije da podele teret moglo bi blokirati spasavanje Italije – zemlje prevelike da bi bila uništena kao Grčka, ali možda i preskupe za spasavanje.

Najbolje predviđanje dao je baš italijanski premijer Đuzepe Konte: „Ako se Evropa ne suoči sa ovim vanserijskim izazovom, izgubiće svoj razlog postojanja za obične ljude“. Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, bio je konkretan: „Evropska solidarnost ne postoji… to je bila bajka. Jedini ko nam je pomogao je bila Kina. Ostalima, hvala ni na čemu“, piše Nju Stejtsmen.

Ako EU preživi, biće kao Sveto rimsko carstvo u svojim poslendjim godinama – fantom koji se oslanja na istoriju, dok se moć preselila negde drugo. To će rezultirati i usponom ekstremno desničarskih vlada u evropskim zemljama.

Rusija

Dosta će profitirati Rusija. Putin je faktički pobedio u ratu oko nafte sa Saudijcima. Fiskalna tačka rentabilnosti barela nafte za Saudijce je 80 dolara, dok je ruska manje od pola te sume. Istovremeno, Putin konsoliduje rusku poziciju energetske sile. Severni tok Evropi obezbeđuje gas, i jača rusku političku moć na kontinentu. Sa balkanizacijom Evrope, Rusija čini isto što i Kina – širi uticaj u zemljama EU, i to otvoreno pokazuje.

SAD

U Americi, Donald Tramp ima preče probleme od koronavirusa iako Amerikanci masovno umiru od bolesti. Mnogo veća pretnja njegovom reizboru su pad berze i rast nezaposlenosti, koje podsećaju na 1929. godinu. Džejms Bulard, direktor Federalnih rezervi Sent Luis, rekao je da je moguće da nezaposlenost u SAD dostigne 30 odsto, više nego tokom Velike depresije. Odbijanje da zatvori velike gradove moglo bi Ameriku da košta desetine hiljada mrtvih.

Bez obzira da li če biti reizabran, pozicija Amerike kao svetske sile broj jedan se drastično i nepovratno promenila.

I tekstura svakodnevnog života se promenila, svuda je osećaj ranjivosti. Ranjiva je i pozicija ljudske vrste na planeti, što pokazuju slike divljeg života na ulicama velikih gradova čim su se ljudi povukli u izolaciju. Naša stvarnost sada izgleda kao iz post-apokaliptičnih romana Dž.G. Balarda. Za njega, ljudske zajednice su bile kao „kulise“ koje su se mogle srušiti svakog momenta. Lekcije koje je taj pisac naučio u zatvorskom kampu u Kini tokom Drugog svetskog rata su da ni ratovi ni epidemije nisu događaji koji uništavaju svet. Apokalipsa je ustvari normalan tok istorije. Život se nastavlja, mada drugačiji nego ranije.

Tehnologija će nam pomoći da se prilagodimo u ovim ekstremnim uslovima. Fizička mobilnost se smanjila i prelila u sajbersvemir.

Viris nas uči da razvoj ne samo da je reverzibilna stvar, već da može i samog sebe da uništi. Umesto liberalnih država, sada je na prvom mestu država protekcionizma, koja očinski štiti svoje građane. Umesto globalizacije, tu su de-globalizacija i lokalizacija. Izdižu se novi izvori vlasti i legitimiteta, zaključuje britanski list.