0
Žene su, često je govorio Lukašenko, "prirodno ljubazne, slabe i treba im zaštita".
U državi koja je duboko patrijarhalna i čiji predsednik žene smatra krhkim bićima, domaćicama koje zavise od muškaraca, tri žene su ostavile razlike po strani i formirale opoziciju kakvu Belorusija nije videla od 1990-e.
Svetlana Tihanovska, Marija Kolesnikova i Veronika Cepkalo dolaze iz različitih svetova i mišljenja im se ponekad razilaze, ali sve tri žele isto – fer i slobodne izbore kakvi priliče jednoj demokratskoj državi, piše u velikoj analizi situacije u Belorusiji Jutarnji list.
I nisu jedine. Stotine hiljada građana danima protestuju zbog nameštenih predsedničkih izbora na kojima je ponodo pobedio Aleksandar Lukašenko, autokrata koga pojedini mediji nazivaju “poslednjim evropskim diktatorom” koji Belorusijom vlada već 26 godina.
Pročitaj i:
Teško je reći kada se tačno Belorusija probudila sa željom za promenom. Prvu kapljicu demokratije okusila je 1990. kada je 37 od 345 izabranih zastupnika formiralo prvu opoziciju i doveli su do kratkotrajne demokratizacije i nezavisnosti zemlje.
Možda se to dogodilo kada je Lukašenko 2016. godine “dozvolio” ulazak opozicije u parlament, a prvi put od 2004. godine u njega su ušle dve žene. Jedna je bila preduzetnica i advokat, a druga kulturna aktivistkinja.
Odabir žena za ulazak u parlament bio je strateški potez jer su Lukašenkova biračka baza dugo vremena bile žene.
Na izborima 2015. godine osvojio je, prema podacima Nezavisnog instituta društveno-ekonomskih i političkih studija, 41 posto glasova žena, većinom onih starijih od 40 godina. Samo 28,9 posto podrške dobio je od muškaraca. Inače, u Belorusiji žene čine gotovo 55 odsto biračkog tela.
Godinama se govorilo kako su žene iz uglavnom ruralnih krajeva pomagale Lukašenku da lažira rezultate izbora. One su njegova biračka baza, ali dve žene koje su ušle u parlament 2016. nisu pripadale toj demografskoj i socioekonomskoj skupini.
Drugi, i mnogo važniji, put kada je Lukašenko podcenio žene bilo je kada je dopustio da Svetlana Tihanovska uđe u utrku za predsednicu.
Tihanovska je neočekivani heroj ovih izbora. U trku je ušla kad je njenom suprugu, YouTube blogeru Sergeju Tihanovskom, zabranjena kandidatura.
Tihanovski je poslednjih par godina zadobio simpatije Belorusa istražujući afere mita i korupcije. Nakon što mu je zabranjeno da se kandiduje, Tihanovski je mobilisao svoje pratioce i pokrenuo tzv. papuča revoluciju. Pozvao je Beloruse da skinu papuče i njome zgaze bubašvabu – Lukašenka.
Mesto kandidata za predsednika tada je preuzela Tihanovska, bivša učiteljica i prevodilac i majka dvoje maloletne dece. Za Lukašenka ona nije predstavljala nikakvu pretnju.
Jer za čoveka koji smatra da su žene “prirodno ljubazne, slabe i trebaju zaštitu” jedna domaćica nije kandidat koga bi trebalo preterano da se boji. Moguće je i da je mislio da će time što joj je dozvolio da se kandiduje pokazati koliko je “otvoren” prema ideji da žene uđu u politiku.
No, ta fasada nije dugo trajala. Posle samo nekoliko nedelja kampanje, ženomrzac u njemu je pomolio glavu. “Poštujem žene, ali naše društvo nije dovoljno zrelo da bi glasalo za ženu. Pod teretom predsedništva bi se srušila, jadnica”, rekao je Lukašenko.
No, Tihanovska se nije srušila. Umesto toga, uzvratila je.
Kad je Lukašenko uhapsio njenog muža zajedno s još dvoje jakih protivkandidata – bivšim direktorom Belgazprombanka Viktorom Babarikom i bivšim beloruskim ambasadorom u SAD-u Valerijem Cepkalom, Tihanovska je počela da sarađuje sa Marijom Kolesnikovom i Veronikom Cepkalom.
Kolesnikova je profesionalna flautistkinja i šef Babarikove kampanje, a Cepkala je rukovodilac poslovnog razvoja u Microsoftu koji ima kancelarije u Minsku i Valerijeva supruga. Obe su deo establišmenta, za razliku od Tihanovske.
Saradnju su prihvatile jer dele zajednički cilj – žele da Lukašenko pusti protivkandidate iz zatvora. Kampanju su ekspresno organizirale i podijelile snage. Babarikov tim organizovao je govore kandidata, Cepkalin se usredotočio na predstavljanje, a volonteri Tihanovske prilagodili su kampanju za njenu publiku.
I dok se ženski trijumvirat brzo složio oko kampanje, ujediniti njihove birače bilo je malo teže. No, kad je Tihanovska izašla s izjavom da namerava da raspiše i nove slobodne i poštene izbore ako je izaberu, birači su joj dali svoje poverenje.
Ubrzo su desetine hiljada ljudi dolazile na njihove skupove. Uz Tihanovsku su na pozornici uvek stajale Kolesnikova i Cepkala, a mediji su od milja počeli da ih zovu “Čarlijevi anđeli” zbog simbola koje su prihvatile kao zaštitni znak – podignuta dva prsta u znak pobede, stisnuta šaka i srce.
Udruživanje snaga je, osim što označava sve veću ulogu žena u beloruskoj politici, biračima dalo potrebnu nadu. U javnosti se tako pojavila nova generacija, ona koje je odrasla na internetu i ima pristup informacijama koje nije režirala vlada.
Ona nema nameru da pomaže Lukašenku u nameštanju izbora kao što su mu navodno pomagale žene iz ruralnih krajeva svih ovih godina.
Prvi preliminarni rezultati pokazali su da je Tihanovska na desetinama biračkih mesta u Minsku dobila većinu. Kratkotrajnu euforiju zamenio je šok kada su rezultati državnih medija pokazali da je Lukašenko dobio oko 80 posto, a Tihanovska oko 10 posto glasova.
Građani su izašli na ulice tražeći ponovno prebrojavanje glasova. Lukašenko je odgovorio nasiljem.Usledilo je masovno zatvaranje demonstranata.
Tada su prvo na ulice izašle žene. Hiljade žena obučenih u belo, po uzoru na kubansku skupinu Damas de Blanco koja traži puštanje zatvorenih disidenata, prelilo se ulicama Minska. “Ženama u belom” pridružile su se i ostali – lekari, bivši pripadnici specijalnih snaga, muzičari iz Državne filharmonije u Minsku koji su svaki dan u 14 sati izlazili i svirali protestne pesme, novinari…
Za Lukašenka najveće iznenađenje bilo je kad su ga napustili radnici. Bio je uveren kako će ga podržati njegova verna baza birača iz fabrike kamiona MKTZ.
Kada je sa smeškom izašao na malu pozornicu i počeo da govori, radnici su ga izviždali i oterali sa scene.
Preneraženi Lukašenko nije znao šta ga je snašlo, a snašla ga je korona.
Pročitaj i:
Lukašenko je toliko loše odgovorio na krizu oko korone da je na sebe navukao bes inače indiferentnih birača. Prvo se narugao žrtvama odbacivši pandemiju kao “psihozu” koja se može lečiti rakijom, traktorom i odlaskom u saune.
“U našoj zemlji niko neće umreti od koronavirusa”, obećao je.
Belorusija sada ima više od 620 žrtava i oko 70.000 zaraženih iako se strahuje da su brojke mnogo veće.
Onda se i sam Lukašenko zarazio.
Građani su se sami organizovali – prikupili su sredstva za kupovinu zaštitne opreme za medicinske radnike, izolovali su se i nosili maske, preko interneta se obaveštavali o virusu. Zbog pandemije mnogi radnici su morali da se vrate u Belorusiju, bez posla i primanja. Nepoverenje i gnev prema Lukašenku sve je više raslo.
Lukašenko, uljuljkan u svom svetu, podcenio je protivnicu, nije mobilizovao nove birače a stare je razočarao lažima o koroni.
Dezorijentisan i desetkovan, Lukašenko se nevoljno okreće Rusiji i Vladimiru Putinu, sa kojim nije u najboljim odnosima, ali koji mu je obećao pomoć, koja do sada nije stigla a verovatno i neće.
Stručnjaci veruju da će Putin pokušati da izigrava posrednika tokom tranzicije vlasti. Toj ulozi se nada i Evropska unija koja je proglasila Lukašenka nelegitimnim vođom. Analitičari smatraju da su Lukašenkovi dani odbrojani.
Hvatajući se za poslednju slamku spasa, Lukašenko je rekao da je spreman da održi nove izbore i preda vlast nakon ustavnog referenduma.
Za to vreme, od tri žene koje su postale lice revolucije, dve su zbog straha od režima pobegle iz Belorusije pa je samo Kolesnikova ostala u zemlji.
Tihanovska izjavljuje da je spremna biti nacionalni vođa Belorusije, a Kolesnikova naglašava kako je Rusija bila i ostala njihov važan partner.
Poruka naroda upućena vlasti, a koja se iz svega ovoga može iščitati, i više je nego jasna: “Mi smo vam dali moć. Mi vam je možemo i oduzeti”.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
