Glavno pitanje među demokratama u Americi nije ni famozni Medicare, niti to ima li Blumberg pravo da trči predsedničku trku ako je tek odnedavno član Demokratske stranke - iako se na predizbornim debatama mahom o tome raspravlja – već vrlo jednostavna stvar: ko ima najveće šanse da u novembru savlada Donalda Trampa.
Pobeda Bernija Sandersa u Nevadi pokazala je ne samo da će se umerena struja mnogo teže rešiti senatora iz Vermonta – makar mnogo teže nego što ga se pre četiri godine otarasila Hilari Klinton – već i da je Sandersova prednost što je uspeo da makar zasad konsoliduje levo krilo Demokratske stranke. Rezultati izbora u Nevadi su to i pokazali; Berni je sa vrlo upadljivom razlikom savladao druge demokratske kandidate. Bivši Obamin potpredsednik, Džo Bajden, senatorka Ejmi Klobučar i gradonačelnik iz Indijane Pit Butidžidž su praktično podelili tzv. „moderate vote“, odnosno glasove birača umerene struje. Ono kada su Berniju na početku spočitavali da osipa glasove i da će uspeti jedino da svoju biračku bazu otuđi od ostatka glasačkog tela u retrospektivi je još smešnije jer se dogodilo maltene suprotno.
Nevada je utoliko značajnija jer je ilustrovala snagu Bernijeve pozicije u odnosu na 2016. godinu. Istina je da je Berni možda previše levo da bi uopšte odmeravao snage sa aktuelnim predsednikom, ali je činjenica i da je najveću pobedu dosad odneo upravo on kao najprogresivniji kandidat. Naposletku, Donald Tramp nije čovek koji se može pobediti nečim umerenim, jer ni sam nije takav, a na drugom kraju, dijametralno suprotno od njega nalazi se upravo Sandersova levica. Sandersa nije zaustavio ni srčani udar koji je pretpreo u oktobru, iako su ankete i ispitivanja javnog mnjenja tada pokazivala da mu podrška pada, a ubrzo je iskrslo još jedno važno pitanje za demokratske kandidate – koliko godina je previše godina.
Galupovo istraživanje pokazalo je da bi za kandidata starijeg od 70 godina – a u tu kategoriju ulaze Sanders, Bajden, Liz Voren i Blumberg – glasalo tek 66 odsto demokrata.
Ovaj poraz u Nevadi je verovatno najviše zaboleo Bajdena, i on je potom uzeo Južnu Karolinu, ali je izvesno da se trenutno kotira daleko slabije nego što se nadao. Bajdenov najveći problem je, u stvari, upravo to što je previše umeren. Umeren kao skoro dosadan. Njemu je humano lice dao Obama, jer su Bajden i on bili ortaci, i one njihove zajedničke bromance fotografije što su obilazile svet su Bajdenu donele popularnost kod mlađih, progresivnijih birača, ali možda za pobedu nije dovoljno što je bio Robin Obaminom Betmenu. Plus, Obama ga još uvek nije javno podržao, niti je iko siguran da će to uopšte učiniti.
Južna Karolina je Bajdenu dala zalet jer je pobedio čak i Sandersa sa ozbiljnom razlikom, ne samo zbog ukupnog broja glasova, već i zbog podrške Afroamerikanaca – bivši potpredsednik SAD osvojio je više od 48 odsto glasova, a Sanders nepunih 20. Prema izlaznim anketama, Bajdena je podržalo 64 odsto Afroamerikanaca, a Sandersa 15 odsto. Neverovatno, ali tako je, i otuda se Bajden nada da briljira na „Super Tuesday“ – reč je o glasanju u 14 država, od demokratskog uporišta Masačusetsa, preko tradicionalno republikanskog Teksasa, ali i država poput Kolorada, Severne Karoline i Virdžinije, koje ukupno donose nešto više od 1.300 delegata, a u velikom broju država „super utorka“ veliki deo populacije čine Afroamerikanci.
Bajden i njegov sin Hanter našli su se u centru debate o impičmentu Donalda Trampa pošto je aktuelni predsednik SAD tražio od Ukrajine da dokaže da su Bajdenovi korumpirani, i iako se impičment završio kako se završio – Tramp je opozvan, ali ne i smenjen pošto mu je Senat u kome većinu imaju republikanci sačuvao glavu – i nema nikakvih dokaza da je išta ilegalno petljao sa ukrajinskom kompanijom u čijem odboru sedi Hanter, impičment je na kraju koštao, po svoj prilici, upravo Džoa Bajdena.
Trampu je impičment došao kao šlag na tortu – borba u kojoj on nije morao da radi maltene ništa (osim da tvituje) donela mu je političke poene kod birača koji se ne pronalaze u mejnstrim političkom diskursu, onih koji veruju da su demokrate u Kongresu stvarno vodile lov na veštice, da iste te demokrate nisu u pravu kada kažu da je Tramp izdao Ameriku, jer ti birači u njemu vide čuvara koji ih štiti od etabliranih vašigtonskih sila i korumpirane elite kojoj pripada Bajden.
Bajdena bi, takođe, vrlo mogla da koči prošlost jer je baš grešio i mnogi mu te greške neće zaboraviti, na čelu sa podrškom koju je pružio Klarensu Tomasu, sudiji koji je izabran u Vrhovni sud SAD i pored toga što je seksualno uznemiravao svoje saradnice. Neko će se dosetiti da pita odakle pravo demokratama da spočitavaju Trampu što je podržao sada ozloglašenog sudiju Breta Kavanoa, takođe optuženog za seksualno uznemiravanje koji je posle saslušanja pred Senatom svejedno izabran u Vrhovni sud. I ne samo to, ko može da garantuje da nije upravo dobri, stari Džo pripremio teren za Kavanoa.
Sve i da se ovaj slučaj prenebregne, dok se u Americi rasplamsava rasprava o zabrani abortusa – naročito pošto je prošle godine nekoliko saveznih država na čelu sa Alabamom usvojilo predloge zakona o zabrani prekida trudnoće čak i u slučajevima silovanja ili incesta – oni koji sumnjaju u Bajdenovu progresivnost ne libe se da podsete da je on četiri decenije podržavao Hajdov amandman koji se u principu protivi onome što katolici poput Bajdena smatraju ubistvom nevinog deteta.
Sve je Bajden pokušao da ispravi u međuvremenu, i izvinio se Aniti Hil, advokatici koju je Klarens Tomas uznemiravao, što je podržao sudiju umesto nju, sada se zalaže za ukidanje Hajdovog amandmana, ali #MeToo i digitalna kultura neće (valjda?) Džou Bajdenu dopustiti da igra na kartu političke amnezije, niti da se pravi da nije drugovao sa segregacionistima poput senatora Stroma Turmonda ili da nije i sam predlagao ogradu na granici sa Meksikom. Zato je podrška Afroamerikanaca pomalo neobična, i duguje je isključivo Obami.
Prikriveni rasizam makar deli sa Majklom Blumbergom koji takođe nastoji da ispegla decenije zagovaranja rasističkih politika, pa je brže bolje održao govor u jednoj bruklinskoj crkvi koja pripada crnoj zajednici da bi se izvinio. I to izvinjenje više od toga što je bilo neophodno, bilo je politički prikladno, a Majk Blumberg je, ako ništa, promišljen i proračunat čovek.
Nekadašnji gradonačenik Njujorka poznat je i po nepristojnim i uvredljivim komentarima na račun žena, i pred Blumbergom su prepreke brojne, ali on ima ono što niko drugi među demokratama ne – milijarde dolara, milijarde koje ima i Tramp, i možda su baš te milijarde ono što je potrebno da Tramp ne uzme drugi mandat. Cinici bi rekli da je to kao da Trampa pokušavate da svrgnete drugim Trampom, i pitanje je da li bi Blumberg mogao da dobije glasove onih koji baš i ne veruju da milijarde dolara ikoga kvalifikuju za vođenje najmoćnije nacije na svetu; sama Amerika, naposletku, nikada nije bila najmoćnija zato što je najbogatija, već jer je – ili je makar bila – najliberalnija.
Pred Blumbergom se takođe nalazi i istorijska činjenica stara 230 godina o koju je mogao da se saplete i Pit Butidžidž, da je ostao u trci – Amerikanci ne biraju gradonačelnika za predsednika. Za više od dva veka svega su trojica predsednika u nekom trenutku svoje političke karijere obavljali posao gradonačelnika.
Pit Butidžidž je odlučio da se povuče, iako je posle Ajove delovalo da hvata zamah. Ipak, u Južna Karolina ga je dotukla pošto je osvojio tek tri odsto glasova Afroamerikanaca i potvrdio tezu da neće moći da dobije podršku u diverzifikovanim područjima poput one koju je dobio u ruralnim, pretežno belačkim saveznim državama.
Da je osvojio nominaciju, postao bi prvi kandidat neke velike partije za predsednika koji je homoseksualac, iako je dvosekli mač za njega bio imidž mlađe i svežije alternative Džou Bajdenu.
Ista je dvostruka oštrica za Liz Voren činjenica da je mnogi smatraju Sandersovom ideološkom bliznakinjom; oboje su se, kada to baš nije bilo tako popularno, digli protiv Vol strita, oboje propagiraju raskid sa ekonomijom Klinton-Obama doba, ali su njihovi ideološki okviri daleko od identičnih.
Od onoga da je Berni harizmatičan, a Liz Voren, sa druge strane, važi za baksuza toliko da su joj savetovali da se u kampanji više smeje ako hoće da iko glasa za nju, važnija je činjenica da je Bernijev radikalizam umiveniji. On se i dalje drži onoga da demokratija znači da javnost ima vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, dok je Voren predstavnica tradicije koju Sandersovi intelektualci otpisuju kao „liberalizam srednje klase“.
Liz Voren je, u stvari, najveća žrtva Hilari Klinton. Sve što je Klintonova trebalo da bude, a nije bila, Liz Voren zapravo jeste – progresivna, inteligentna žena, mnogo sposobnija od svih muških kolega, žestoka i neumoljiva onda kada to treba da bude. Hilari Klinton ne samo da je nepravedno pregazila Sandersa 2016. godine u trci za demokratsku nominaciju, već je upropastila šansu Liz Voren; ko će poverovati da i iza veštačkog osmeha senatorke iz Masačusetsa ne tinja isto pokvarenjaštvo i dvoličnost kakvo je na kraju pokazala Klintonova?
Istini za volju, malo je onih koji su ikada mislili da će Liz Voren osvojiti demokratsku nominaciju, i zato je ona, ako ništa, pošteđena komentara sa kojima je suočen Berni, da će protraćiti šansu liberalne Amerike da se otarasi Donalda Trampa.
Blumberg je tako na nedavno održanoj predizbornoj debati zamerio Berniju upravo ono čega se veliki broj građana u Americi boji – da će Sanders upropastiti priliku da demokrate konačno na opštim izborima svrgnu predsednika. Važnost pitanja ko ima najveće šanse da spreči aktuelnog predsednika da se dočepa drugog mandata najbolje ilustruje podatak da američki građani u anketama iznova navode da će podržati upravo kandidata koji ima najveće šanse za pobedu na opštim izborima, bez obzira na to da li su na ovoj ili onoj ideološkoj liniji i kakvu agendu nude.
Štaviše, Sanders je briljirao kod svih biračkih profila – i konzervativaca i liberala, i mlađih i starijih, i crnih i belih.
Bajdenovo mesto favorita posle Ajove, Nju Hempšira i naročito Nevade, zauzeo je Sanders koji se definitivno pozicionirao kao frontrunner, ali su šanse bilo kog demokratskog kandidata i dalje upitne, ako je verovati anketama.
Istraživanje Vašington posta pokazalo je da Tramp uživa podršku veću nego ikad – prema Galupu čak 49 odsto – i da je velika verovatnoća da i na ovogodišnjim izborima obezbedi u najmanju ruku podršku kakvu je imao 2016.
Ankete takođe pokazuju da demokrate uglavnom imaju soldine šanse da osvoje popular vote, premda to nije od ključnog značaja. Republikanci su osvojili elektorate tri puta u ovom veku, a popular vote samo jednom što znači da je najvažnije ko može da pobedi Trampa u šačici ključnih država, tzv. swing states.
Koliko je teško predvideti ishod izbora je sasvim dobro pokazala 2016. godina. Činilo se da je Hilari Klinton nezaustavljiva i da će američka nacija izabrati prvi put ženu za predsednicu; dominirala je u prvim debatama i anketama, manevrisala optužbama republikanaca za stradanje američkih vojnika u Libiji, a sve i da Hilari kiksa, na republikanskoj strani bili su Džeb Buš i Ted Kruz. Niko nije očekivao da će Tramp stvarno pobediti, čak ni on sam.
Zato se svi spremaju za Super Tuesday koji će označiti pravi zaokret u trci ili potvrditi Bernijevu dominaciju. Berniju u prilog ide i cinični, mada realističan, argument da su njegove šanse za demokratsku nominaciju najveće zato što može da okupi građane koji će glasati protiv Trampa bez obzira na to ko je kandidat Demokratske stranke, ali se primaries tek zahuktavaju, a ako je nešto izvesno u Americi, zemlji u kojoj je čak i Donald Tramp uspeo da postane predsednik, to je da ništa nije sigurno i da demokratskog kandidata, ko god on ili ona bili, svakako čeka duga i verovatno prljava borba sa predsednikom koji je pregazio sve američke vrednosti i politička pravila.