0
Nevenčane majke i njihova deca decenijama su trpeli surovost, zlostavljanja i okrutnost u takozvanim domovima za majke i decu u Irskoj, pokazala je nedavno završena istraga. Visoka stopa smrtnosti, traumatični uslovi života i prinudni rad već su opisani u filmu Pitera Malena "Sestre Magdalene" a izveštaj koji je naručila vlada samo je potvrdio sav horor tih institucija koje su opstale do 1990ih.
Pročitajte još:
Izveštaj posle petogodišnje istrage pokazao je šokantan broj smrti i široko rasprostranjena zlostavljanja u verskim institucijama u Irskoj za nevenčane majke i njihovu decu. Preživeli kažu da je taj dokument samo mali korak u zaceljivanju rana izazvanih decenijama horora.
Premijer Majkl Martin rekao je da će objaviti zvanično izvinjenje preživelima nakon što je Komisija za istragu domova za majke i bebe ispitala prakse i politike 18 takvih institucija gde je bilo poslato 56.000 žena koje su zatrudnele van braka u periodu od 1920ih do 1990ih.
Celo društvo saučesnik
Martin je rekao da izveštaj na 3000 strana detaljno opisuje „duboko mizogenu kulturu“ katoličke Irske koja je osudila hiljade na smrt i užasne patnje.
„Ovo smo sami sebi uradili. Imali smo potpuno iščašen stav prema seksualnosti i intimnosti i mlade majke i njihovi sinovi i ćerke su zbog toga platili užasnu cenu. Prihvatili smo perverznu religioznu moralnost… Celo društvo je bilo saučesnik toga“, rekao je on.
U izveštaju se detaljno opisuje smrt 9000 dece i užasni uslovi u ustanovama gde su žene slane da se tajno porode i onda primoravane da daju svoju decu na usvajanje, dok su one kažnjavane teškim radom, neetičkim testiranjima vakcina i traumama.
Katoličke ustanove za prevaspitavanje
Decenijama su priče o ovim mestima bile ignorisane i zataškavane uprkos pozivima preživelih da se o tome priča. Razlog je bila moćna i konzervativna Katolička crkva kojoj nije odgovaralo provlačenje po blatu njenih ustanova za „prevaspitavanje“. To što su mnoge žene tu završile kao žrtve silovanja ili porodičnog zlostavljanja ili što ih partneri nisu želeli, nikome nije bilo važno.
Crkvene vlasti uvele su „perverzan moralni kodeks vezan za seksualnost i podcenili dostojanstvo svakog ljudskog bića. Ovde nema ni traga od hriščanstva. Ovo je nemar“, rekao je Martin dok u Irskoj sada jačaju pozivi da se Katolička crkva natera da odgovara za svoje zločine.
Domovi za majke i bebe otvoreni su 1920ih. Vodila ih je crkva a finansirala irska vlada. Poslednja takva institucija zatvorena je 1998. godine.
U poslednje dve decenije, vlasti su dokumentovale zlostavljanja žena i deca u ovim institucijama koje su uključivale internate, radionice, sirotišta i perionice sestara Magdalena gde su majke koje su morale da se odreknu svoje dece ili ostanu bez njih dane provodile u molitvama i teškom fizičkom radu. Ove „posrnule“ žene egzistirale su na obodu društva, čak i kada bi uspele nekako da pobegu iz kandži domova.
Neobeleženi grobovi
Irska je zvanično pokrenula istraku kada je Ketrin Korels, amater istoričar iz Tuama u okrugu Galvej 2014. prikupila smrtovnice iz jednog od 18 ovih domova i dokazala da je samo u tom domu gotovo 800 dece sahranjeno u neobeleženim grobovima.
Istražitelji su onda 2017. pronašli ostatke dece iz Tuama koja su tu sahranjena 1930ih i 1940ih u vreme kada su se u ovim prepunim zgradurinama bolesti brzo širile. Deca i majke koji bi umrli u domovima bili su sahranjivani u brzo iskopanim rakama, bez ceremonije ili nekog obeležja.
The Irish Examiner front page tomorrow is dedicated to all the children who died in Bessborough Mother and Baby Home. May they rest in peace. pic.twitter.com/W2wYRfl6dz
— aoife moore. (@aoifegracemoore) January 12, 2021
Brutalna utočišta
Istražitelji na čelu sa sudijom Ivon Marvi kažu da najveći deo krivice leži na porodicama i parnerima ovih žena. „Moramo da naglasimo da su ove institucije pružale utočište – u nekim slučajevima brutalno – kada su porodice to utočište uskraćivale. Nema dokaza da su crkva i vlasti terale žene u ove domove. Većina njih nije imala izbora. Bile su odbačene i isključene iz društva i nadale su se da će ovde naći neku zaštitu“, dodala je Marfi.
Umesto zaštite, ženama su u tim kućama strave uskraćivana osnovna ljudska prava a njihova deca su imala mnogo, mnogo više šanse da umru od bolesti, gladi i hladnoće.
„Stopa smrtnosti među ‘nezakonitom’ decom je uvek bila viša nego među ‘zakonitom’ ali je u ovim domovima bila još veća“, navodi se u izveštaju i dodaje da je stopa smrtnosti u ovim domovima posle Drugog svetskog rata „gotovo dvostruko veća od nacionalnog proseka za ‘nezakonitu’ decu“.
U periodu pre 1960. u ovim domovima, „nezakonita“ deca su odvajana od majki i slana u industrijske, radničke pansione gde su radili u fabrikama ili na farmama. Kada je Irska 1952. uvela prvi zakon o usvajanju, ta deca su onda davana na usvajanje. Najmanje 1638 njih su usvojili parovi iz Amerike uz blagoslov i podršku Katoličke crkve.
Filomena Li, jedna od najpoznatijih preživelih ovih domova, godinama je tragala za sinom koga je morala da se odrekne, samo da bi ga pronašla u SAD, ali je tada već preminuo. U pitanju je bio Majkl Hes, savetnik u Bušovoj i Reganovoj administraciji.
Neki domovi omogućavali su testiranje vakcina deci i to u periodu od 1934. do 1973. godine, bez dozvola majki i staratelja ali, navodno, testiranja nisu ostavila nikakve posledice po decu.
Irska vlada obećala je finansijsku kompenzaciju i medicinsku podršku svim preživelim kao i DNK testiranje kako bi se eventualno pronašli rođaci.
Crkva, koja se do sada nije oglašavala ovim povodom, izdala je mlako izvinjenje žrtvama „emotivne patnje i stresa“, ali za mnoge – poput Mari Orbakl koja je živela u jednom od tih domova u Dablinu i 1981. rodila sina, kaže da to nije ni blizu dovoljno.
„Uzeti bebu iz majčinog naručja, to vama nije zlostavljanje? Njihova izvinjenja nam neće vratiti to što su nam ukrali i oduzeli i za to treba da preuzmu odgovornost“, rekla je ona.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
