0
U svetskim medijima je pre dve nedelje odjeknula vest da je u Sibiru otrovan Aleksej Navaljni, glavni politički konkurent ruskog predsednika Vladimira Putina. Kremlj je odmah demantovao da je Navaljni otrovan, ali su nemački lekari potvrdili da su u njegovom organizmu pronađene otrovne supstance, što nikoga nije iznenadilo.
Aleksej Navaljni je samo poslednji u nizu dugačke liste meta Putinovog režima. Među žrtvama su i nekadašnji lider opozicije, Boris Nemcov, koji je ubijen 2015. u središtu Moskve, kritičarka Kremlja i liberalna poslanica u Dumi Galina Starovojtova, ubijena 1998. (neposredno nakon što je Putin postao čelnik ruskog FSB-a), zatim Pol Klebnikov, Amerikanac, urednik magazina „Forbs Rusija“, na kojeg je 2004. izvršen atentat u Moskvi, novinarka Ana Politkovskaja, ubijena 2006., nekadašnji KGB-ov oficir Aleksandar Litvinenko, otrovan u Londonu mesec dana nakon Politkovskaje, kao i brojni drugi ruski novinari i politički aktivisti.
Američka istoričarka Ejmi Najt spada u uski krug vodećih svetskih “kremljologa”, i eksperata za Rusiju. Posebno se bavi režimom Vladimira Putina, i političkim likvidacijama njegovih protivnika, o čemu je objavila nekoliko knjiga koje su redovno na vrhovima publicističkih izdanja Njujork tajmsa.
Ko bi mogao da stoji iza pokušaja trovanja Alekseja Navaljnog?
Već sada znamo da se radi o vrlo sofisticiranom otrovu, nalik na novičok, a takve otrove ne može proizvesti bilo ko. U Rusiji iza toga moraju biti obaveštajne službe.
Ako iza likvidacije stoji Putinov režim, onda je prilično neefikasan, budući da izgleda kako će Navaljni ipak preživeti, kao što je pre nekoliko godina ostao živ i Sergej Skripal, nekadašnji ruski obaveštajac, koji je prebegao u Veliku Britaniju.
To je istina. Stvarno postoji nekoliko neuspelih pokušaja likvidacija osoba koje su Putin i njegovi ljudi označili opasnima, ali ruske tajne službe nisu uspele dobro da odrade likvidacije. Sve je počelo još 2006., sa Aleksandrom Litvinenkom, koji je otrovan polonijumom ubačenim u čaj, od čega je na kraju i umro. Međutim, živeo je još tri nedelje što je britanskim vlastima dalo vremena da shvate kako je otrovan polonijumom. U ovom slučaju dva FSB-ova agenta nisu obavili dobar posao. U slučaju trovanja Skripala, GRU agenti nisu mogli da ubiju Skripala, iako je trebalo. U tom smislu me ne iznenađuje da ljudi koje je unajmio Kremlj da ubiju Navaljnoga nisu uspeli da odrade svoju misiju.
Boris Nemcov je ubijen pre pet godina u centru Moskve. Da li je on bio realna pretnja Putinu?
Mislim da je Aleksej Navaljni veća pretnja Putinu. Nemecov je već bio političar u Jeljcinovoj vlasti i za njega se nije smatralo da bi mogao da se nadmeće sa predsednikom Putinom. On nije bio osoba od koje je Putin mogao da izgubi, ali je Nemcov imao moćnu istraživačku organizaciju koja je objavljivala izveštaje o korupciji, vezano uz Putinove prijatelje i saveznike u Kremlju, što je bilo štetno za rusku oligarhiju. U tom smislu, Nemcov je zaista predstavljao pretnju, posebno zbog toga što je s vremenom postajao sve glasniji, dolazio je na sve demonstracije koje je organizovala opozicija i slično, pa ga je Kremlj doživljavao kao pretnju. Dodatna stvar je što je Nemcov otišao u Vašington, tamo je razgovarao s članovima američkog kongresa o Kremlju, o korupciji, a to je linija koju je opasno preći, ako ste Rus.
Pročitajte još:
Neki se s vama ne slažu kažu da i CIA i Mosad rade isto.
Da pojednostavim, dve loše stvari ne čine jednu dobru. Nije dobro podcenjivati ta ubistva, naš predsednik Tramp je umanjivao značaj istih, ali kada neki režim krene da ubija svoje političke protivnike, na način na koji to radi Kremlj, pa mu je dopušteno da to neometano radi, to ima ogromne posledice za države zapada zato što je to nešto sasvim drugačije. Mislim da nije bitno pronaći primere drugih diktatora koji rade nešto slično, potrebno je gledati na Rusiju posebno.
Živeli ste i studirali u Moskvi 1960-ih. Kakav je život bio u SSSR-u tada?
U Moskvi sam bila na studijskom putovanju u leto 1967. godine. Tada je bio vrhunac hladnog rata, i sve je bilo jako napeto, nama studentima su savetovali da ne pričamo s Rusima na koje bismo nailazili, dakle, definitivno je postojao osećaj pretnje. Na Rusiju se gledalo kao na velesilu, ali i tamošnji ljudi su se bojali čak i da govore. Situacija se od tada promenila, ljudi mogu da putuju, mada se ja ne bih osećala prijatno u Rusiji zbog svega što sam rekla na račun Putinovog režima. Generalno, sve je postalo mnogo slobodnije, delom i zbog interneta. Uprkos tome i dalje bih rekla da je Putin diktator. Ipak, on je slab diktator.
Jednom ste završili i u sovjetskom zatvoru?
Da, već spomenute 1967., kada sam bila tamo kao student. Nismo poslušali savete naših profesora i počeli smo da se družimo sa grupom studenata iz Kijeva. Slušali smo emisije ‘Radio Liberty’ i slične aktivnosti, a mene su uhapsili i provela sam noć u KGB-ovoj kancelariji u Kijevu, tamo su me saslušavali. Gledajući unazad, to je bila prekretnica koja je pobudila moj interes za KGB. Oni me zaista nisu mogli optužiti za nešto, znala sam da me neće zadržati jer nisam uradila ništa loše, ali su mi postavljali razna pitanja poput toga koliku platu moj otac ima ili koje automobile imam. Ja sam im tokom ispitivanja davala moje Marlboro cigarete, i videlo se da su ti KGB-ovi ispitivači ljudska bića, i zapravo, bili su jako zanimljivi. Pustili su me već sledeći dan i vratila sam se kući u SAD, i nakon toga sam zapravo počela pisati o KGB-u i o disidentskom pokretu u SSSR-u.
Je li Putin diktator?
Naravno da je diktator, iako je u formalnom pogledu, dobio dozvolu ruskog naroda u svrhu promene ustava Rusije, što mu u teoriji omogućuje da ostane na mestu predsednika do 2036. godine. Ali u stvarnosti, u Rusiji ne postoji sistem demokratskih izbora, vlasti su se pobrinule da članovi opozicije, ljudi koje Navaljni podržava, jednostavno nemaju pristup učestvovanju u izbornom sistemu, oni čak ne mogu ni da se registruju kao kandidati na izborima. Dodatna okolnost je što Kremlj čvrsto kontroliše sudove, a ne postoji neko spoljno demokratsko telo koje je u mogućnosti da prigovori na ono što se događa sa sprovođenjem zakona. Zahvaljujući tome što Kremlj kontroliše tri glavne televizijske stanice, preko kojih većina stanovništvai i dalje sluša vesti, Ruse i dalje hrane antizapadnom propagandom, što, naravno, prati stalno glorifikovanje Putina. Sve to utiče na održavanje njegove očigledne popularnosti, ali, ukratko, gospodin Putin je diktator.
Mislite li da Rusija jednom može postati demokratska država na zapadni način?
Naravno da može, ali uz prave okolnosti. Mislim da je Rusija došla blizu toga nakon 1991., ali nažalost, Boris Jeljcin se pokazao kao lider koji nije bio u voljan i u stanju da se reši ostataka KGB-a, Komunističke partije i, naravno, korupcije. Nakon toga, videli smo kako se postupno smanjuju demokratske slobode. Jeljcin je jako pogrešio kada je imenovao Putina kao svog naslednika. Da se to nije dogodilo, možda bi se Rusija i razvila u demokratiju. Pre nego što se to dogodi, oni moraju da se reše Putinovog režima, ali ja nikada ne bih rekla da ruski narod nije spreman za demokratiju.
