0
Ako po internetu potražite fotke s tagom #vidikovac, dobar deo njih biće s Banjske stene i, da se ne lažemo, taj pogled jeste dostojan bajki. Međutim, u realnosti, sve više postaje ilustracija za još jednu priču o likovima s Instagrama kojima je samo fotka bitna i koji niti razmišljaju o prirodi niti su sposobni da uživaju u njoj.
Kao da niste ni bili na Tari, ako se niste popeli do vidikovca Banjska stena – podsećale su me sve te fotke nasmejanih ljudi, turista i avanturista s Instagrama, na kojima stoje lagodno nadvijeni nad drvenu ogradu iza koje pogled puca na Perućac i kanjon reke Drine.
I mogu sad da nabrajam i mnogo uzbudljivije vidikovce i pejzaže s kojima smo se susretali usput, ali budući da smo za ovogodišnji odmor izabrali Perućac i Taru, jasno je bilo da ćemo u nekom trenutku otići do Banjske stene bar da vidimo kako to zapravo izgleda. Parkirali smo se u Mitrovcu, tik uz tablu koja nas je usmeravala na čuveni vidikovac. Po njoj je Banjska stena udaljena oko 5,5 km, što je oko sat i 45 minuta pešačenja. Bili smo spremni na to, u udobnim patikama i s flašicama vode u rancu.
Pročitajte još:
Put do Banjske stene ide kroz šumu, skoro sve vreme ste u hladovini, i prilično je ravan i opušten. Dakle, nije neki planinarski izazov. Usput slušate cvrkut ptica, gledate leptiriće, mirišete šumu i osvrćete se na svaki šum da biste eventualno uočili nekog zeku ili lane. Ili – ako ste baš takve sreće – da biste počeli da razmišljate šta da radite ako je to zapravo mrki medved, čije je Tara prirodno stanište i na svakom koraku postoje table koje vas bliže upoznaju s ovom životinjom.
A onda shvatite da je mala verovatnoća da ćete bilo kakvu životinju uočiti, jer se sve vreme izmičete automobilima turista koji su se uputili isto tamo gde i vi, samo ih mrzi da hodaju ili, možda, ni na odmoru nemaju vremena da prošetaju. Zapravo, mnogo, mnogo više je bilo onih koji su se kroz šumu uputili kolima, nego hodača i biciklista zajedno.
Čak i od table koja označava 800 metara od vidikovca zabranjeno je ići motornim vozilima, pa, ipak, videli smo bar dva motora. Kola bi tim delom, svakako, jako teško prošla, a što se tiče gomile ljudi koji su hitali ka banjskoj steni… „Tačno po obući možeš da provališ ko je šetao, a ko je upravo izašao iz kola na fotkanje“, prokomentarisao je drugar.
Tako su se na uzbrdici do same Banjske stene lomile i štiklice, krivile noge u sandalama, a bogami i cepale lepršave letnje haljine idealne za poziranje… Ipak, mala je to cena za onakav vidik (da ne kažem fotku). Zaista je dostojan najlepših razglednica i zasluženo najpoželjnija scenografija za novu profilku.
Ali, da biste se slikali na najboljoj poziciji, uz samu drvenu ogradu i to, ako može, da ne bude drugih ljudi oko vas – morate da čekate red koji je iz minuta u minut bio sve duži.
Pročitajte još:
Sedeli smo malo sa strane i gledali ljude kako pokušavaju da se organizuju za fotografisanje na „terasici“. Devojka sa velikim slamnatim šeširom nije bila zadovoljna kako joj stoji kosa pod tim uglom, mladi par je hteo sliku poljupca na klupici, ali da nikog ne bude ispred i da se vidi „sve što treba“, jedna mama je nekoliko minuta pokušavala da napravi dobar selfi sa svoje dve ćerkice…
Na distanci od nekoliko metara, pogled je i dalje bio veličanstven. Mogli smo u njemu da uživamo bez štoperice i gunđanja iznad glave, uzbuđeni prizorom koji je bio vrhunac naše avanture u prirodi i koji za nas nikad neće biti samo lepa fotka koja mami lajkove.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
