0
“Ponašanje vlasti u Srbiji već duže vreme odstupa od demokratskih standarda, da bi od izbijanja pandemije postalo još rigidnije. Predsednik Vučić odlučio je da u Srbiji uvede vanredno stanje, kojim je drastično ograničio ne samo kretanje građana, nego i reducirao neka temeljna prava, poput prava na slobodu izražavanja ili pravo na pošten sudski postupak”, upozorava u intervjuu za portal Nova.rs Tonino Picula, izvestilac za Zapadni Balkan u Evropskom parlamentu i član hrvatskog SDP-a.
Picula je jedan od potpisnika pisma koji su poslanici EP uputili komesaru za proširenje EU Oliveru Varhejiu, u kome su upozorili na „trenutno uznemirujuću situaciju u Srbiji“. On za naš portal navodi kako u Evropskoj uniji vide ponašanje predstavnika vlasti u Srbiji za vreme vanrednog stanja, upadljivu zahvalnost Kini zbog pomoći, ne i EU, odnosima Srbije i Hrvatske, Kosovu…
Šta je sve po vama srpska vlast u vreme vanrednog stanja pogrešno uradila?
U teškim vremenima, u demokratskim sistemima autoritet institucija se, pre svega, gradi delotvornim javnim politikama, a ne jačanjem represivnog aparata i autoritarnim postupcima vlasti. Ovakva krizna situacija zahteva poseban oprez, kako u ponašanju svakog odgovornog građana, ali još više u postupcima vlasti. Potezi vlasti moraju biti sveobuhvatni, ali primereni težini (ne)prilika. Po oceni nas potpisnika pisma, ponašanje vlasti u Srbiji već duže vreme odstupa od demokratskih standarda da bi od izbijanja pandemije postupanje postalo još rigidnije. Predsednik Vučić odlučio je u Srbiji da uvede vanredno stanje bez vremenskog ograničenja, kojim je drastično ograničio ne samo kretanje građana, nego i reducirao neka temeljna prava poput prava na slobodu izražavanja ili pravo na pošten sudski postupak. Jedna od prvih koja je zbog toga stradala je vaša kolegica Ana Lalić koja je uhapšena zbog pisanja o stanju u bolnici u Novom Sadu, odnosno o nedostatku zaštitne opreme. Takođe, kao poslanik u EP uvek naglašavam važnost parlamentarne dimenzije demokratije i osuđujem suspenziju rada Narodne skupštine.
Kako komentarišete to što se predsednik Srbije zbog dopremanja opreme upadljivo zahvaljivao Kini, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Norveškoj, dok je EU retko pominjao?
Ako ćemo koristiti jezik brojki, EU je Srbiji dostavila direktnu pomoć za borbu protiv kovida 19 u iznosu 15 miliona evra, kao i dodatnih 94 miliona evra iz IPA fondova koja nisu potrošena, te će moći da budu iskorišćeni za sprečavanje zaraze i sanaciju posledica pandemije. Uz to, treća tranša od dodatnih 57,6 miliona evra može da bude na raspolaganju iz IPA sredstava ako ovo ne bude dovoljno. Dakle, gotovo 167 miliona evra pomoći.
Premda, naravno, svaku donaciju treba ceniti, Kina je ipak po njihovoj vrednosti tek na 15. mestu, ukoliko zemlje želimo rangirati. Zatim, vodeći trgovinski partneri Srbije su zemlje Evropske unije. Konkretno, Nemačka je glavni srpski spoljnotrgovinski partner i prema uvozu i prema izvozu. Srbija od svih zemalja najviše izvozi u Nemačku, a visoko su na toj listi i neke druge članice EU: Rumunija, Slovačka, Velika Britanija, pa i Hrvatska. Kina je pak zemlja iz koje Srbija najviše uvozi, a ni Rusija nije daleko, pogledate li brojke o uvozu nafte i plina.
Kad pominjemo Kinu, Rusiju ili Mađarsku, predsednik Vučić voli da održava dojam prisnosti s predsednicima tih država. On igra na emocije ljudi kojima je teško razumeti kako je demokratija optimalan, ali zahtevan i spor proces. Danas u Srbiji veliki broj građana živi u relativnoj nemaštini, opterećen svežim i snažnim autoritarnim nasleđem, te im pojednostavljena i autokratska rešenja izgledaju privlačno.
Čak je i Žozep Borel, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku, „progovorio“ o bilbordima zahvalnosti kineskom predsedniku i konstatovao da nema bilborda zahvalnosti EU. Može li Srbija da trpi posledice Brisela zbog retorike, ali i mera koje je preduzela tokom pandemije, i kakve?
Bio sam prisutan na tom sastanku s visokim predstavnikom Borelom kada se poslužio upravo primerom beogradskih bilborda da bi opisao ‘borbu narativa’ koja u ovo vreme pandemije sučeljava različite protagoniste na globalnoj sceni. Premda je zvučao ironično, mislim da je zaista nezadovoljan načinom na koji se srpska vlast odnosi prema EU. Zasada tako istupaju pojedini evropski političari, njih sve više, ali još ne i same evropske institucije. Međutim, ako se trend odmicanja Srbije od EU nastavi ne možemo isključiti i njihovu reakciju.
Da li se Srbija tokom krize udaljila od EU i napravila zaokret u svojoj spoljnoj politici, kako su to neki protumačili?
Predsednik Vučić sve vreme pokušava održavati dojam uspešnog ekvilibriranja između Brisela, Moskve i Pekinga. Međutim, Srbija je na samom otvaranju pregovora o članstvu u EU prihvatila da će vremenom morati u potpunosti uskladiti svoju spoljnu politiku u okviru zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. Taj proces se redovno prati kroz izveštaje o napretku. Ako se udaljavanje nastavi, teško mogu zamisliti uspešno zaključenje pregovora o članstvu ili kompletiranje ratifikacijskih postupaka u parlamentima svih država članica EU.
Kakav izveštaj EK o Srbiji očekujete? Ima ikakvih pozitivnih pomaka u odnosu na prethodni i da li je u nekim oblastima (i kojim) došlo do dodatnog pogoršanja?
To tek treba da pokaže celi niz podataka, ustanovljenih kriterijuma i utvrđenih činjenica u periodu od poslednjeg izveštaja, ali očekujem jedan objektivan izveštaj, koji će uzeti u obzir sve relevantne pokazatelje. Verovatno na jesen. Ne treba sumnjati da će u fokusu biti stanje pravne države, nivo zaštite ljudskih i manjinskih prava, sloboda medija, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, te ekonomske prilike. Kao član Odbora za spoljne poslove i zamenik člana Izaslanstva za odnose sa Srbijom Evropskog parlamenta, voleo bih da taj dokument odražava realnu situaciju i posluži za korekciju svega što treba menjati.
Može li izbor Zorana Milanovića za predsednika Hrvatske nešto da promeni, ako uzmemo u obzir loš odnos sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem?
Kako god se zvali predsednici i premijeri, uvek će biti prostora da rade više i bolje kako bi Hrvatska i Srbija ne samo živele u miru jedna kraj druge, nego i sarađivale u korist svojih građana. Takođe, smatram da u politici međuljudski odnosi ne smeju biti presudna prepreka nastojanju da se ostvare pozitivni ciljevi.
Da bi ušla u EU Srbija mora da reši problem Kosova, a čini se da oko potencijalnog rešenja nema konsenzusa ni u Srbiji ni na Kosovu. Verujete li da dogovor može da bude postignut i kakav?
Iz ove perspektive i sa ovakvim odnosima na regionalnoj i globalnoj političkoj sceni možda je zaista preoptimistično očekivati rešavanje tog problema u bližoj budućnosti. Osim toga, previše se izbornih kampanja, službenih i prikrivenih, ovog trenutka odvija u zemljama uključenima u proces – u SAD-u, Srbiji i na Kosovu. Lično se zalažem da svako rešenje mora biti temeljeno na međusobnom priznanju postojećih granica i uspostavljanju reciprociteta svih demokratskih instituta – od pune zaštite ljudskih i manjinskih prava, zaštite istorijskog i kulturnog nasleđa, pa do osiguravanja slobode kretanja ljudi i roba. Na kraju procesa, Srbija i Kosovo trebalo bi međusobno da se tretiraju kao ravnopravne susedne zemlje. Kao takve svakako bi zaslužile članstvo u EU.
U odnosima Beograda i Prištine posebno se u poslednje vreme angažovao Ričard Grenel, izaslanik američkog predsednika, a odlazeći kosovski premijer Aljbin Kurti je izjavio da je on vršio pritisak na vlast na Kosovu da prihvati ideju o razmeni teritorija. Koliko je takva ideja u saglasnosti sa stavom EU?
Trebalo bi manje-više biti svima jasno, još od odbacivanja te ideje pre dve godine, da EU nisu prihvatljivi nikakvi projekti razmene teritorija na etničkom principu kao temelja za bilateralne sporazume. Takve ideje nije moguće izvesti mirnim putem, a pogotovo bi otvaranje takve balkanske Pandorine kutije dovelo do opšte regionalne napetosti, te bi teško i trajno narušilo verodostojnost politike koja je htela i ovaj deo Evrope integrisati u maticu evropskih integracija.
Čuli smo ranije prognoze da bi Srbija mogla postati članica EU 2025. godine. Da li vam se sada čini da je ta procena realna? Koliko godina ovakvog tempa u sprovođenju reformi je potrebno Srbiji da postane članica EU?
Godinu 2025. je kao mogućnost za Srbiju i Crnu Goru najavio bivši predsednik Komisije Žan Klod Junker. U međuvremenu je politika proširenja prošla kroz ozbiljna iskušenja, a pojavili su se neki novi prioriteti. Bez obzira na to, proces proširenja, pre svega, zavisi od države kandidata. Generalno govoreći, u fokusu ne treba da bude datum pristupanja, nego sposobnost realizovanja ciljeva postavljenih u pregovorima. Komisija je, najavivši novu metodologiju, a ona se prvenstveno odnosi na zemalje koje tek treba da otvore pregovore, ponudila i Srbiji i Crnoj Gori mogućnost preuzmanja dela nove metodologije. Vlasti u Srbiji izrazile su pozitivno mišljenje o tome.
Koliko će pandemija uticati na proširenje EU?
Definitivno će ova nezabeležena pandemija imati ozbiljne političke, finansijske, ekonomske i bezbednosne posledice koje će odrediti evropsku i svetsku politiku u narednom periodu. Ona već sada utiče na naš rad u ovom mandatu, jer nam na žalost tek sledi suočavanje s nizom neizvesnosti nakon suzbijanja pošasti. Međutim, mislim da politika proširenja neće ostati na sporednom koloseku. Prošli mesec je ostvaren naš strateški cilj, jer je Evropski savet napokon odobrilo otvaranje pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Ove nedelje je i moj Izvštaj o preporukama Savetu i Komisiji za Zapadni Balkan usvojen na Odboru za spoljne poslove Evropskog parlamenta (AFET) kada smo poslali snažnu podršku proširenju. Takođe, u četvrtak je predsednik Saveta Šarl Mišel, u dogovoru s hrvatskim predsedništvom Saveta EU, najavio da će se uprkos svemu zagrebački samit održati sledećeg meseca kao videokonferencija. Mislim da su to sve dobri signali.
Odnosi Srbije i Hrvatske su konstantno loši, a čini se da ne postoje ni kontakti srpskih i hrvatskih vlasti. Koji su preduslovi da se to promeni?
Ti odnosi predugo stagniraju i osciliraju, premda je bilo perioda kada su i napredovali. Treba primetiti da su na ekonomskom planu odnosi prilično intenzivni, a to nije nevažno. Za neki novi početak možda bi trebalo aktivirati tzv. tihu diplomatiju koja u političkoj zavetrini, oslobođena pritisaka dnevne politike može pripremiti neke ključne iskorake. To se često znalo koristiti s uspehom u sličnim situacijama. Svakako bi trebalo izbegavati loše pripremljene susrete na vrhu nakon kojih po pravilu slede nove krize.
I vlasti u Srbiji, ali i evropske organizacije su ranije kritikovale Hrvatsku zbog veličanja ustaštva u Hrvatskoj. Međutim, posle dužeg vremena ove godine u Jasenovcu je održana zajednička komemoracija državnog vrha, predstavnika Srba i Jevreja, a gotovo u isto vreme na HRT-u i RTS-u emitovan je film o Diani Budisavljević. Da li su ova dva primera izuzetak od pravila ili korak u dobrom pravcu?
Hrvatski državni vrh je u osudi ustaštva i ustaških zločina bio jasan, ali, na žalost, u obe zemlje smo svedočili slučajevima istorijskog revizionizma, pokušaja legitimizovanja kvislinških ustaških i četničkih režima, pa nije nedostajalo veličanja ustaštva u Hrvatskoj ni četništva u Srbiji. Ovogodišnja komemoracija u Jasenovcu je dobrodošao korak u pravom smeru. Međutim, nigde u savremenim demokratskim državama antifašizam ne bi trebalo da bude registrovan tek kao prigodni protokolarni ili medijski događaj. Reč je o samom fundamentu naše civilizacije teško odbranjene i nadograđene nakon strahota Drugog svetskog rata.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
