Dobro je što premijerka smatra da novinare ne treba hapsiti, ali je poražavajuće da pravosuđe ovoliko evidentno zavisi od politike i da je potrebno da mu se upućuje apel da ne hapse novinare koji ukazuju na problem, kaže u intervjuu za Nova.rs Brankica Stanković, glavna i odgovorna urednica Insajder produkcije.
Ona je tako odgovorila na naše pitanje šta nam govori izjava premijerke Ane Brnabić da će apelovati da se novinari više ne hapse i radi li tužilaštvo i policija nezavisno od izvršne vlasti.
Kako komentarišete usvajanje, a potom i brzo povlačenje Zaključka o informisanju o koronavirusu u vreme vanrednog stanja? Brnabić je rekla da je to urađeno na isključivu molbu predsednika Vučića.
Premijerka je imala potrebu ne samo da na sebe preuzme odgovornost za pogrešnu odluku, već i da istakne da je ispravnu odluku doneo predsednik. Za deo javnosti to je važno jer predsednika predstavlja u dobrom svetlu. Za drugi deo javnosti to je poražavajuće, jer nije u skladu sa zakonima. To otvara i pitanje a šta ćemo da radimo ako predsednik zamoli premijerku nešto potpuno suprotno? To nisu dobre stvari.
Da li je uvođenje vanrednog stanja u Srbiji zbog borbe sa koronavirusom opravdano?
U ovom trenutku širom sveta vidimo različite pristupe tom pitanju, a odgovor će dati vreme odnosno postignuti rezultati. Samo vanredno stanje nije problem po sebi. Problem može biti zloupotreba vanrednog stanja. Da li je i u kojoj meri bilo zloupotrebe uvek se vidi kasnije, ali gde god se ta zloupotreba uoči, već sad ne sme da se dozvoli.
Kakva poruka se šalje novinarima hapšenjem Ane Lalić, novinarke portala Nova.rs, zbog teksta o stanju u KC Vojvodine?
Ceo slučaj je poslao mnogo loših poruka, bez obzira što je preko noći promenjena odluka o pritvoru i što je novinarka puštena. Najpre, iz Kliničkog centra Vojvodina su, koliko sam razumela, odbili da odgovore na njena pitanja. Imali su priliku da kažu sve ono što su kasnije tvrdili, da ako nešto nije tačno demantuju. Umesto toga, oni su se nakon objave teksta obratili tužilaštvu i zahtevali da nadležne institucije reaguju po osnovu jednog, inače višestruko spornog, zaključka Vlade. Sporno je i reagovanje policije, kao i način na koji je zaključak Vlade povučen. Uz to, tvrdnje da se ovde radilo o širenju lažnih vesti koje pri tom dolaze od tabloida koji žive na lažnim vestima, su malo je reći licemerne.
Sve to pokazuje da su mnogi vanredno stanje shvatili kao priliku za obračun sa onima koji im se iz ovog ili onog razloga ne dopadaju a to ne sme da se dozvoli.
Ima li ikakvog opravdanja pretresanje njenog stana, oduzimanje telefona i laptopa?
Nema. Novinarka nije kriminalac. Na osnovu svojih izvora objavila je tekst. Novinari imaju obavezu da štite svoje izvore, a na ovaj način je ugroženo ne samo to pravo, nego i položaj ljudi koje je novinar inače po zakonu imao pravo da štiti. Takođe, policija je na ovaj način neovlašćeno došla i u posed drugih podataka i sve to neće moći da popravi ni eventualni sudski proces koji novinarka može da vodi.
Oprema je našoj novinarki u međuvremenu vraćena zapečaćena, ali je pokrajinski sekretar Zoran Gojković izjavio da zna ko su bili anonimni izvori Ane Lalić. Da li strahujete da je došlo do zloupotrebe?
Nemamo mi šta da strahujemo i da se pitamo. Evidentno je došlo do višestrukog kršenja prava. Ovi izjavu nisam videla, ali ako je pokrajinski sekretar to rekao – pokazao je nove nedopustive stvari kao što je curenje informacija i želja da nekome preti. Ja pitam kome? Novinarki? Svim novinarima koji imaju i štite svoje izvore ili i zaposlenima u KC Vojvodina? Ili svima? I najvažnije – ko mu daje to pravo i hoće li zbog takvog ponašanja on snositi posledice?
Naša novinarka je pre objave teksta, 24 sata ranije, poslala pitanja i nadležnim u KC Vojvodina i pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo, ali odgovore nije dobila. Šta da rade mediji na čija pitanja često ne odgovaraju nadležni organi?
Novinari moraju da nastave da pitaju, da ističu ko im nije odgovorio, ali i da se na neimenovane izvore oslanjaju samo onda kada je to nužno i kada su stvarni. To nam nalaže i Kodeks koji mnogi ne poštuju, a daju sebi za pravo da se nazivaju novinarima.
Da li je vaš utisak da informacije pravovremeno stižu samo medijima koji su provladini?
To je baš tako, iako bi moralo da bude nedopustivo. Mi se i inače suočavamo sa favorizovanjem pojedinih medija, a takvo ponašanje je dodatno problematično baš sada u vanrednom stanju, kada je tačno, pravovremeno i potpuno informisanje suštinski važno za građane.
Imate li poverenja u mere države?
Svi mi u produkciji „Insajder“ se trudimo da se ponašamo maksimalno odgovorno. To znači da smo, prateći šta se dešava u svetu, preduzeli mere zaštite zaposlenih odmah. Bili smo šokirani „šalama“ da je to najsmešniji virus i znali da će se to vratiti kao bumerang i tako što neki ljudi sada ne shvataju ozbiljno poruke koje im država šalje sa razlogom.
Sudeći po odnosu vlasti prema novinarima, mediji bi trebalo samo da prenose informacije koje objavi vlast, ne i da kritikuju i postavljaju teška pitanja. Da li je to i vaš utisak?
Niti mi je to utisak, niti se slažem sa vašom konstatacijom. Novinari Insajdera uvek su postavljali sva pitanja koja smo smatrali važnim bez obzira da li se neko zbog toga ljuti ili ne. Važno nam je samo da objavimo tačnu informaciju i da ukažemo na problem ako postoji. Nije dobro što prečesto ne dobijemo odgovor, a oni koji odlučuju da odgovor ne daju trebalo bi da shvate da upravo time pojačavaju utisak da problem postoji. I naravno, da budu svesni da to znači da ne rade dobro svoj posao. Vanredno stanje samo je još veći test, a ne paravan. Jer će jednom proći i vanredno stanje.
U centru pažnje su sada i stručnjaci. Koliko vam oni ulivaju poverenje?
Verujem u njihovo znanje i dobru nameru. Razumem da oni vode računa i o tome da ne izazivaju paniku, ali panika najčešće nastaje kad nema poverenja, a njega nema tamo gde postoji nedostatak informacija. Jezivo zvuči da je 46 zdravstvenih radnika zaraženo u porodilištu Narodni front, a još gore kad ne znamo kako su se zarazili, ko je odgovoran, da li je tačno da direktor nije dozvljavao zaposlenima da nose maske da ne bi plašili pacijente i tako dalje. Kad nema zvaničnog odgovora, onda postoje anonimni izvori, ali i lažne vesti. Javnost može da umiri samo tačna informacija, jer možda stvari i nisu uvek onoliko crne koliko mi zamislimo da jesu, a čak i kad jesu crne znamo sa čim smo suočeni.
I oni trpe napade, a pogotovo Darija Kisić Tepavčević, kojoj se zamera što se u javnosti pojavljuje doterana. Da li nju napadaju zato što je žena ili mislite da je nešto drugo u pitanju?
Videla sam da je neki napadaju, ali sam videla da je puno ljudi i ceni i brani i da to čine i oni koji su protivnici ove vlasti. Mnogo ljudi je razumno i nikada ne prihvatam da je sve ljude moguće svrstati u neke tabore. Kritike koje se tiču toga da je neka žena doterana neću ni da komentarišem, jer su ortodoksna glupost.
Ljude treba ocenjivati po onome što znaju i kako rade, pa i doktorku Kisić – Tepavčević. Zato ne razumem ni one koji napadaju stručnjake samo zato što sede u istoj prostorji sa predsednikom države. Pa šta treba da rade? Da kažu “e nećemo mi ovde sada da se pojavimo jer će nas optužiti pojedinci da radimo za Vučića”.
S druge strane, predstavnici vlasti kažu da je sada najvažnija borba protiv virusa, te da neće da se bave opozicijom, ali zato puste da urednici tabloida (!) u direktnom TV prenosu iznose višeminutne napade na opoziciju kroz navodno pitanje.
Ovo vanredno stanje pokazuje pre svega koliko smo „bolesni“ kao društvo. I to lečenje tek nam predstoji.