0
Da li sam zamišljao da ću nekad gledati takmičenje konja, pa još na Olimpijskim igrama?
Ponoviću, Pariz je ogroman, zamislite nešto baš veliko i dodajte puta tri i dobićete prestonicu Francuske. Gde god da krenemo, u proseku je potrebno metroom i do sat vremena.
Tako smo na početku druge nedelje na Olimpijskim igrama 2024 imali nameru da odemo na takmičenje konja. Dok imam jedinstvenu priliku da uživam na OI u Parizu, želim da svedočim i onim takmičenjima koja ne viđamo svaki dan i koja pružaju neki potpuno drugačiji doživljaj. Upravo takav je bio i kad smo stigli u predgrađe Pariza kod čuvenog dvorca Versaj i izgleda baš impozantno.
“Soccerbet iz Pariza – sponzor izveštavanja”
A do tamo smo išli preko „pola“ Francuske… Primera radi, do udaljenog Šaterua, gde su naši strelci osvojili zlato, treba tri sata prevozom, a do Versaja nam je pisalo oko dva sata i 20 minuta od smeštaja. Već smo se spremali da dignemo ruke, pet sati u dva smera, plus uvek dodamo vreme snalaženja oko borilišta i potrage za ulazom, ali došlo je do preokreta.
Naime, vaterpolo se u grupnoj fazi igrao u Akvatik centru, ali su mečevi poslednjeg kola prebačeni u „La defense“ arenu. Dobro smo to shvatili na vreme tog jutra… Plan je onda nacrtao da ispratimo duel Srbije i Mađarske, i ubedljiv poraz „delfina“, ali je od te tačke do Versaja bilo sat vremena – može, idemo.
Samo, tih sat vremena značilo je do Versaja, do samog dvorca u kom je boravio Luj XIV i koji je bio centar kraljevske porodice od 1682. godine (od 1883. je muzej, od 1979. pod zaštitom UNESCO), a onda… Još sat vremena peške do arene!
E, tu smo opet zamalo digli ruke… Kako sad još sat vremena?!
Dotle smo i došli L linijom voza koju do tada nismo ni videli, a ako nešto jesmo videli na Igrama to su metro i voz linije po Parizu u kojima provodimo najveći deo vremena tokom dana. Ima i lokalni prevoz, 6200, taman bar da vidimo da postoje i četvorocifreni autobusi, ali kad ide i odakle bilo je diskutabilno. Prizanjem, nismo se bas pripremili za samo lutanje, slepo smo verovali mapi…
Rešenje je bilo uhvatiti neki taksi i stići bar na jedne od kvalifikacija u atraktivnoj disciplini preskakanje prepreka. Svuda su nas dalje ljubazno upućivali kuda, opet je bilo pešačenja, ali kada smo stigli prizori su za uživanje.
PROČITAJTE JOŠ
0
0
0
Arena na otvorenom ušuškana u šumi, pored je jezero, priroda fantastična, sve (ne)daleko od Versaja, iako sam kraj pripada toj oblasti. Tribine su bile krcate, navijači iz Irske, Holandije i drugih zemalja bodrili su svoje takmičare, koji za što kraće vreme treba da pređu svih 16 prepreka po redu, raspoređenih po borilištu, i da ih ne zakače, ili što manje zakače.
Za to vreme je izuzetna tišina, ništa se ne čuje osim trenutka prilikom skoka, i aplauza na kraju tačke.
Francuski takmičar Žulijen Epaljar je izazvao ovacije, bio je ubedljivo najbrži i očito je ljubimac nacije. Još jednom smo uspeli da osetimo pravi duh Olimpijskih igara ali na nešto drugačije način, na koji teško da možemo inače.
Prvi put sam prisustvovao jednom ovakvom spektaklu, zaista jeste, drugačije od svega, a opet još jedan sport da se obogati iskustvo i to u neponovljivom okruženju.
O kakvoj atrakticiji se radi svedoči i to da su finalu prisustvovali i Serena Vilijams, holivudska zvezda Rajan Gosling i mnogi drugi…
I osećaj je bio izuzetno gospodski, ljudi su toliko mirni, lagani, srećni, sede okolo na klupicama, druže se… Kada smo odlazili, prvo smo ispraćeni meksičkim talasima volontera, a onda smo prošli i kroz špalir istih.
„Da li si normalan, šta ćeš na konjima“, upitao me je kolega kada sam redakciji poslao sliku gde sam.
Verovatno skroz razumljiva reakcija ako ste u Parizu i možete sve drugo da radite, da li sam normalan je vrlo diskutabilno, ali sam uživao u novom sportu, unikatnom okruženju, prirodi, originalnosti i iskustvu koje pre nisam doživeo.
*
*
*
BONUS VIDEO