0
Šesta brzina Nikole Jokića iz juniorskih dana, čuvanje Denisa Šrudera i Franca Vagnera, Vanja Marinković i Uroš Plavšić kao X faktor, i luda serija Alekse Avramovića.
Košarkaši Srbije pobedili su reprezentaciju Nemačku u meču treće mesto na Olimpijskim igrama sa 93:83 i tako osvojili bronzanu medalju u Parizu. Prvi put su „orlovi“ još od 2009. trijumfalno završili veliko takmičenje i iz osmog pokušaja prekinuli crni niz bez pobede u mečevima za zlato ili bronzu.
Pročitajte još
Iako isceđeni, iscrpljeni, emotivno i fizički potrošeni, našli su način da se skupe i, za mnoge, ostvare najveći uspeh u karijeri. Nikola Jokić je od početka rešio da prebaci u šestu brzinu, iako je i dalje bio u svom modu koji deluje kao usporen snimak, ali onaj koji na terenu rivali ne mogu da isprate.
“Soccerbet iz Pariza – sponzor izveštavanja”
Kako se igralo u 11.00, a morali su da ustanu već u sedam sati ujutru, kao da se prisetio onih jutarnjih termina iz juniora Vojvodine, dok ga agent Miško Ražnatović nije zapazio u novinskim stupcima sa indeksom preko 50, i 20 skokova… Zato je upisao i istorijski tripl-dabl sa 19 poena, 12 skokova i 11 asistencija, kao tek četvrti igrač koji je to uspeo na OI posle Aleksandra Belova, Lebrona Džejmsa (dvaput) i Luke Dončića.
Jasna je namera da se što je više moguće igra na Jokića, koga Tajs teško može da čuva, zapravo teško može bilo ko. Već u prvoj četvrtini je podelio šest asistencija od ukupno 11, petorica su se bila upisala u strelce, najviše je dao Vasa Micić (osam poena), i tako razigran plejmejker nam je bio preko potreban u ovakvoj utakmici. Da je našpanovan potvrdio je početkom druge deonice dugom „dvojkom“ za 32:23, a Jokić je sa 10 poena, pet skokova i šest asistencija do poluvremena najavio da ide ka pisanju istorije.
To jeste bio prvi veliki faktor uspeha za pamćenje, ali da je bio jedini – teško da bi bilo bronze oko vrata.
Selektor Svetislav Pešić je rešio da često po dvojica dobrih defanzivaca budu na parketu, kako bi se na smenu neutralisao Denis Šruder, pa i svi ostali. Na početku su to bili Aleksa Avramović i Ognjen Dobrić, menjao ih je Marko Gudurić, dok je u drugoj deonici Vanja Marinković bio zadužen da u stopu prati kapitena Nemačke.
Ono što nas je bilo zabrinulo su neverovatne scene… Izgledalo je da Dobrića boli levo koleno posle jednog oštrog duela, uhvatio se nedugo zatim za isto posle iznuđenog faula u napadu. Svima su kroz glavu prošle scene sa Mundobasketa u Manili kada se povredio na samom početku, a zna se koliko nam je samo nedostajao u tom finalu sa Nemcima.
Ipak, izdržao je sve napore i svi zajedno su defanzivno odigrali jako dobro, što je i sam selektor Pešić kasnije potvrdio. Jesu Franc Vagner sa 18 i Šruder s 13 poena bili najefikasniji (Moric Vagner imao 16), ali su prilično loše šutirali – Franc 5/13 iz igre od čega 0/3 trojke, Šruder 4/10, i sa njim je Nemačka na parketu imala -17 u plus/minus indeksu.
Na ovakvim utakmicama je uvek neophodno da neko iskoči kao X faktor, da se pojavi neko kao što je to bio Vanja Marinković. Kako je rekao posle u razgovoru sa srpskim izveštačima, naspavao se dobro, pa je radio odličan posao u odbrani, pogodio je za kratko vreme bitnu trojku da prekine mučenje u napadu, pre toga imao ofanzivan skok uz faul za slobodna bacanja.
„Pogodio sam i trojku, videli ste, na kraju dve i po“, šalio se Vanja kome je jedna trojka pobegla iz obruča pa je statistički ostao na dve ubačene. Ukupno 10 poena, ali u veoma bitnoj ulozi džokera, što je treći neophodan faktor da se slavi medalja.
Nekako nam je svima u „Bersiju“ svanulo kada je delovalo da smo konačno počeli da lomimo Nemce, na 4:49 do kraja treće deonice. Aleksa je u svom stilu nanizao sedam poena i ukradenu loptu Šruderu, koji je posle bežao od njega, pridružio se Dobrić trojkom za velikih 64:45, i to sa istog mesta odakle je promašio protiv Amera kada je ostao sam. Preslikana situacija samo sa uspešnim ishodom…
I kad god bi „orlovi“ pobegli rezultatski, našli bi Nemci način da se vrate, zato su svetski prvaci, ali se ta razlika na kraju ispostavila kao nedostižna. Uspeli su potom da odbiju u pravo vreme nalet rivala, učinio je to Micić trojkom (70:57), posle i Aleksa i Jokić svojim minijaturama (87:74) i pet minuta pre kraja su zakoračili ka trijumfu za pamćenje.
Poslednji, ne i najmanje važan detalj, naprotiv, bilo je ponašanje Uroša Plavšića, što ste teško mogli da vidite u prenosu. I ta situacija je pokazala zašto su ovim momci pravim tim, što će svi redom naglasiti. To je prava košarkaška reprezentacija Srbije koju svi obožavamo da gledamo.
Čim se završila prva četvrtina uspešnom odbranom, prvi koji je potrčao ka saigračima da ih pozdravi i bodri bio je Uroš Plavšić, centar koji je najmanje igrao u ovom timu, a najviše vremena provodio na klupi. Ali, to je pravi timski duh, deo je ekipe i voli što je tu, sa ovim momcima, što se borio za svoju zemlju, i što ima priliku da stavi medalju oko vrata na Olimpijskim igrama.
E, to je prava reprezentacija zbog čega ove momke svi vole i zbog kojih su svi ponosni.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare