0
"Jugoslavija je pobedila, dva puta za dve večeri šamar drim timu, kakvi udarci američkoj košarci" kao u transu izgovarao je Slobodan Šarenac tog jutra, 5. septembra 2002. godine kada je Srbija predvođena Dejanom Boddirogom, Milanom, Gurovićem, Markom Jarićem, Predragom Stojakovićem i Vlade Divcem izbacila Amerikance sa Svetskog prvenstva u njihovom Indijanopolisu.
Pobeda o kojoj se i dan danas ispredaju legende i pamte kultni mometni bila je uvertira za poslednje košarkaško zlato koje smo osvojili na velikim takmičenjima. Svi igrači tog finala odavno nisu više na terenu, ali je tu i dalje Svetislav Pešić koji u svom poslednjem takmičenju sa reprezentacijom želi da zaokruži priču koja može da dobije staus epske. Tu je i Slobodan Šarenac u komentatorskoj kabini spreman da ponovo padne u trans ako pobedimo Amerikance u polufinalu Olimpijskih igara u Parizu 2024.
Tu su i sećanja na tu pobedu koja po pravilu evociramo kada god bi na red došao okršaj sa velikim rivalima uz nadu da sve može da se ponovi.
PROČITAJTE JOŠ
Jesmo ih pobedili na Svetskom prvenstvu u Kini u borbi za plasman od 5. do 8. mesta pre pet godina, ali to ionako nikome nije bilo važno. Pamte se pobede u botrbi za medalje, i na putu do njih, sve ostalo se zaboravlja.
A taj meč, mnogi su zapamtili zauvek i sećaju ga se kao da je bio juče. I ne samo taj meč, već čitavo prvenstvo i put do sada već mitskog zlata. Zato smo u razgovoru sa kolegama novinarima i čitaocima odlučili da se svega ponovo setimo i prizovemo epsku pobedu.
„Bio je to najluđi period mog života. Imao sam 18 godina i tek smo krenuli u četvrti razred gimnazije. Tu godinu su obeležile žurke i punoletstva, mnogo izlazaka i najbolje druženje sa ljudima koji su mi i sad najbolji prijatelji u životu. A to prvenstvo mi je nekako više obeležila pobeda nad Argentinom u finalu. Kultni meč smo ispratili na jednom rođendanu, pod dejstvom alkohola i u odličnom raspoloženju. Ne bi nam u tim trenucima ni poraz mnogo toga pokvario, ali je pobeda žurku učinila luđom i ceo Mladenovac je izašao na ulice. Utakmica sa Amerima bila je kasno u noć i niko se nije nadao da možemo nešto posle očajnih igara u grupi pa je svako gledao svojoj kući. Sećam se da smo dan posle svi u školi samo o tome pričali. Odjednom je ponovo krenuo hajp, a čini se da smo pobedu nad Argentinom svi toliko slavili i zbog tog skalpa koji smo uzeli Amerikancima. Zauvek će u sećanju ostati trojke Jarića, Gurovića i njegovo klimnanje glavom i Bodiroge koji je brisao ruke peškirom Redžija Milera, a onda sa loptom podigao ruke u vis“, kaže novinar sportske redakcije Dušan Marković.
Neki su zbog toga još više zavoleli košarku.
„Imao sam 15 godina, leto između osnovne i srednje škole, bio sam kod kuće, sećam se ustajanja u cik zore i gledanja na TV. I neverovatna sreća zbog pobede nad Amerima, kod njih, ej, od tada nismo videli sličniju pobedu… A svi smo sutradan odmah otišli na teren i bacali na koš“, seća se zamenik urednika sportske redakcije Nebojša Todorović.
Sadašnji urednik sportske rubrike meč nije ni gledao.
„Bio sam u Pragu na utkamici fudbalera Češke i Jugoslavije koju smo izgubili smo 5:0 i nije nam bilo do života. Nikome nije bilo do gledanja utakmice u četiri ujutru, pogotovo jer smo posle loše grupne faze svi očekivali ispadanje. Tek ujutru smo saznali kad smo trebali da krenemo kući da smo pobedili“, seća se Žikica Babović.
Glavni urednik portala Nova.rs, Mihajlo Jovićević seća se skoro svakog detalja.
„Bez guglanja se sećam da je utakmica počela u 4.30h ujutru. Sećam se jer sam ustao jedini iz svoje familije da je gledam na RTCG, verovatno Drugom programu državne crnogorske televizije. Tata Vesko je, naravno, izdao: obećao je da hoće, pa se uspavao. Nisam ni hteo da ga budim: gledanje košarkaške reprezentacije – sigurno jedinog tima za koji sam u životu vatreno navijao u svim njegovim SRJ-SCG-SRB iteracijama – uvek je bilo intimno iskustvo. U godinama koje slede, sticajem okolnosti, više puta ću te utakmice gledati sam – nikad mi nije bilo žao što je tako. Te 2002. imao sam nepunih 14 godina. Nekoliko sati kasnije trebalo je da krenem u školu, osnovnu, u Kotoru, zvala se i zove se i dalje „Njegoš“.
Svi koji čitate ovaj tekst znate kako je tekla utakmica, pa da je ne prepričavam. Pamtim, naravno, sve ključne trenutke – Gurovićeve trojke, Jarićeva bacanja, Divčevu dominaciju, promašeni produžetak Andre Milera, i pomalo komičnu proslavu pobede Peđe Drobnjaka, koji nekako samozatajno zamahuje aperkat u vazduh, i facu Džordža Karla, koji ne veruje šta gleda.
Pamtim, pre svega, osećaj spokoja, zadovoljstva i magije, kad znaš da se univerzum namešta prema tvom unutrašnjem narativu. Od tog jutra jurim taj osećaj, nekad ga i stignem“.
Neke kolege su bile i previše mlade, da bi se toga sećale, ali su se naslušali priča o čuvenom meču.
„Srbija je nekada pobedila „drim tim“? Zvuči nemoguće, ali se to desilo 2002. u Indijanapolisu kada sam imao samo dve godine. Verovatno nisam ni znao šta je košarka, ni šta je lopta, ni sport, ali sigurno da je moj otac proslavio to kako treba. Nije isključeno i da sam kao beba plakao, te nervirao sve dodatno u kući, ali ajde, da ne nagađamo mnogo i da se to ponovi danas“, seća se novinar sportske Andrej Jakovljević.
Slično iskustvo imao je i kolega Oliver Mijušković kojeg je put odveo u svet košarke.
„Legendarna 2002. godina i pobeda Jugoslavije za sva vremena, a ja sportski novinar da propustim to? Eto, i to se desilo, ali samo zato što sam imao dve godine. Gde sam bio za vreme utakmice? Na to pitanje ne znam odgovor, a pitanje je da li znaju i moji kod kuće, s obzirom da su u tim trenucima verovatno više pratili utakmicu, nego to šta ja radim (verovatno sam bezbrižno spavao). Kako sam počeo da treniram košarku sa 10 godina, a tek malo kasnije da se intenzivno interesujem za nju, morao sam da se edukujem o toj 2002. iz raznih prepričavanja, sa video snimaka… Na kraju, nije mi mnogo žao što sam propustio tu utakmicu 2002, jer verujem da će se nešto slično uskoro ponoviti, možda već 8.8.2024.
Neki su se tek rodili, ali je legenda o pobedi stigla i do njih u godinama koje su usledile.
„Ta 2002. godina i legendarna pobeda Jugoslavije nad „drim timom“ u utakmici koju ja nisam gledao. Ne zato što nisam želeo ili zato što me sport nije zanimao, već nisam bio u mogućnosti, jer sam se rodio svega šest dana pre tog čuvenog četvrtfinala Svetskog prvenstva na kom je naš tim odneo pobedu nad domaćinom, a kasnije i osvojio prvenstvo. Nisam znao ni šta je košarka, i sport uopšte, a kamoli šta ta pobeda znači. Tek kasnije, kada sam počeo da se interesujem za sport, iz prepričavanja porodice i prijatelja sam shvatio kakav je to uspeh bio i zbog čega se za tu pobedu može reći da je legendarna. Kao navijač, nadam se da bi tako nešto moglo da se ponovi i 8. avgusta 2024″, nada se kolega Vojislav Nedeljković.
Urednik političke rubrike Vojislav Milovančević ima posebnu uspomenu.
„Te godine, kad se odigrala ona čuvena utakmica, imao sam skoro devet godina. Sećam se euforije pred meč i razgovora s rođacima kako će Divac i Stojaković „uhvatiti na foru“ Amerikance, jer su im znali slabe tačke. Utakmica je počela, ako me sećanje ne vara, rano ujutru po našem vremenu, i bio sam odlučan da je budan dočekam. Ipak, nisam uspeo. Probudio sam se na polovini treće četvrtine kad je moj stariji brat, s kojim sam delio sobu, počeo da viče zbog nečega što se desilo. Bio sam ljut što me nije probudio kad je meč počeo. Za dečaka koji još uvek pokušava da shvati svet, pobeda nad ekipom za koju su svi tvrdili da je najmoćnija na planeti izgledala je kao čudo koje je ulepšalo naš mali svet. Dok su oči, još umorne od sna, pratila uzbuđenje u sobi, osećao sam da ne gledam samo sport, već nešto veliko i posebno. Taj trenutak, sa svim svojim emocijama i uzbuđenjem, ostao je u mom sećanju kao dragocena uspomena, svetla tačka koja je te noći osvetlila naše živote, podsećajući da čuda postoje kad srce veruje u njih.“
A posebna isksutva imali su i čitaoci našeg portala od kojih su neki bili na druom kraju sveta.
„U Brazilu…Belo Horizonte… Na fakultetu… Sam u sobi, navijam, derem se…. Cimeri se bude i gledaju me… Dal je ovaj lud?!?!! Koji je ovo sport?!“, napisao nam je Igor Spasić Genta.
Mnoge je tada zakačila vojska, što po zadatku, što zbog služenja vojnog roka.
„Na administrativnoj liniji na zadatku“, piše Ivan Abramušić.
„U Knjaževcu. Vojska. Septembarska klasa“ piše Dejan Sarković
„Na odsluženju vojnog roka“, piše Aleksandar Radosavljević.
„U vojsci, Sjenica(Štavalj). Bio dežurni i sam gledao na starom televizoru (lampaš)“ piše Milivoje.
„U vojsci, slušali radio prenos u mraku na tranzistoru. Gušteri“, piše Dejan Grbić.
Neki su tada gledali kući i zaplakali.
„Gled’o kod kuće i plak’o ko malo dete“, emotivan je bio Alex-Saša Sofrenović.
„Daaaa, kući probudili pola komšiluka i razbili orman koliko je bilo napeto“, piše Ljiljana Dukić.
Neki će i ovaj meč gledati na istom mestu.
„U istoj sobi kao i sada, „malo“ je promenjen nameštaj i tv „malo“ sam stariji, ali želja da im sve po spisku ne nedostaje!! SRBIJA!!!“, napisao je Srđan Nikolić.
Neki su se tada vraćali sa mora i ispratili to kao nekada fudbalske prenose u staroj Jugoslaviji.
„U autobusu, na povratku sa odmora, pratili preko radija“, Svetlana Stanković Vujčić.
Neki se tog vremena sećaju i zbog stvari koje nemaju veze sa košarkom.
„Da bilo 100 gr kafe 14 Dinara“, seća se Ismet Kićo Mujagić.
A neki ne znaju gde su bili juče…
„Ne znam gde sam bio pre dva dana, da znam gde sam bio 2002.!?“ piše Stevan Kljajić.
Nekima su ipak draže neke druge pobede.
„Gledala naravno ali utakmica koju nikada neću zaboraviti je finale u Atini 1995. Nikada se nisam tako radovala“ kaže Ljiljana Ljilja Pavlović.
Bilo je tu i trudnica koje su se malo „zaboravile“.
„U šestom mesecu trudnoće, skakala sam toliko da je komšinica dotrčala da me podseti da sam trudna… Bože kakva je to radost bila…. Naravno, ćerka kaže da se svega seća, ahahaha, naravno, šala… Ona je stigla u decembru … Požurila, kaže koliko si me izdrmala i morala sam…Slava Gospodu za svja“, priseća se Evica Milić.
Neki su zbog toga preskočili i posao i školu.
„Ja dobro pamtim tada sam dobio otkaz u firmi jer nisam otišo na pos’o da bi gledao utakmicu“, kaže Danijel Mihailović.
„Pa to se ne zaboravlja. Kući uz TV, deda, tata i ja gledali. Ujutru nit tata na posao nit ja u školu, bio praznik „, piše Castiel Cas.
„Ispred TV- a. Sutradan bili skraćeni časovi pošto je mnogo njih išlo na slavlje zbog te pobede. Sećam se ko juče da je bilo“, piše Sandra Stojiljković Ćetković
„Bio srednja skola. Cela škola pobegla sa časova da bi dočekala košarkaše.Tadašnji ministar prosvete opravdao sve časove ko god nije prisustvovao. Delilo se džabe Apa kola, Apa narandža iz kamiona… Lepa vremena“, piše Goran Lazić.
Neki su bili na poslu.
„Da. Radila sam to veče u kafiću gde je bio i direktan prenos . Secam se zadnjih sekundi jeli smo nokte i onda krece ludnica radovanje, zafrljačila sam tacnu i zagrlila prvog do mene izljubismo se, kreću kolone automobila, zastava se vijorila na svakom koraku čak se i trubači čuli odnekud … Vreme je da se ponovi to večeras . Momci možete vi to. Srbija može da pobedi . A onda po zlato …“, priča je Marine Danilo Bogović.
Nekli su morali i da se pomuče da bi gledali.
„Kušadasi, gledam prenos na turskom u hotelu, kraj 3/4 i odjednom crna slika i kajron preko ekrana „SIGNAL JOK“. Navlaċim šorc i trk u grad od kafića do kafića. Boli ih ona stvar za nas i za Amere dok iz neke bašte ne čuh Šarenčev glas sa ekrana. Ostalo je istorija.“
BONUS VIDEO
