1
Zlato za kraj - može. Bolji oproštaj Srbije od Olimpijskih igara u Parizu nismo mogli da poželimo od trećeg uzastopnog trijumfa vaterpolista.
Je l’ hoće neko na vaterpolo? Ili na košarku i streljaštvo? Možda tekvondo? Na tenis zbog Novaka Đokovića? Nova.rs je 17 dana uživo svedočila pisanju istorije srpskog sporta u Parizu, i nekim okolnim gradovima poput Šaterua i Lila.
PROČITAJTE JOŠ...
Svuda smo išli, svuda smo stigli, uživo ispratili sve osvajače medalja i doživeli uspomene za ceo život.
Tim Srbije osvojio je pet medalja na Olimpijskih igara 2024, od toga čak tri zlatne i po jednu srebrnu i bronzanu. Na tronu su se našli strelci Zorana Arunović i Damir Mikec u miksu, Nole i moćni vaterpolisti Srbije, srebro je zasijalo oko vrata sjajne Aleksandre Perišić, dok je bronza pripala košarkašima.
Da smo očekivali više – jesmo, da nismo imali sreće – nismo, ciljalo se 10 odličja u Parizu, kući se vraćaju sa duplo manje. Neki su podbacili poput basketaša, što su sami istakli, mogle su do medalje i odbojkašice, i Ivana Španović da je bila spremna, i nedostajalo je da neko iz senke oduševi naciju.
Došli smo do poslednjeg dana i ceremonije zatvaranja, i bolji kraj nismo mogli da zamislimo, jer su vaterpolisti Srbije pobedom u finalu nad Hrvatskom treći put zaredom osvojili zlato na OI.
Za sam kraj smo mogli da prisustvujemo još jednom pisanju istorije srpskog sporta, zahvaljujući čudesnim „delfinima“, koji su posle Rija 2016. i Tokija 2021. opet na olimpu.
„Osećam se kao bog, svi mi. Ovo je kruna karijere, pred 20.000 ljudi i puno naših, tolika euforija… Prisustvovali smo nečemu najvećem u vaterpolu i pamtićemo doveka. Mi smo pobednici i istinski šampioni, pravi vitezovi, nazovite nas kako hoćete“, poručio je Strahinja Rašović, koji se bio emotivno slomio posle polufinala sa SAD.
Malo ko je istinski verovao da mogu do najvišeg mesta na postolju u Parizu. Zato su ovi momci po ko zna koji put u bazenu pokazali srce šampiona. I više nema nikakve dileme, ako je ikada bilo – vaterpolisti Srbije su pravi Drim tim. I uzeli su ono što im pripada i ne daju ga nikome.
Imali smo privilegiju da se još jednom radujemo sa najboljima koje ova zemlja ima, u svakom smislu, ne samo u sportu.
Imali smo čast da možemo da osetimo emocije koje su jedinstvene, neponovljive i koje ostaju za ceo život.
Imali smo priliku da uživamo i da se radujemo sa velikanima našeg sporta, i da uživo podelimo i njihovu sreću posle najvećih uspeha.
„Imaš kolege za medalju“, rekla je jednoj koleginici Jelena Arunović, Zoranina sestra i trener, takođe olimpijska šampionka. Veću pohvalu teško da smo mogli da dobijemo…
A, sve je od njih i počelo, i našeg puta u 300 kilometara udaljeni Šateru. Zorana i Damir Mikec pucali su finale miksa (10 metara pištolj), prevarili smo zoru polaskom i stigli na sam početak. Ono što smo tamo sa njima doživeli bio je početak ovog putešestvija koje će svima nama ostati duboko u sećanju…
“Soccerbet iz Pariza – sponzor izveštavanja”
Nas petoro srpskih izveštača svedočilo je prvoj medalji, i to zlatnoj, za Srbiju na Olimpijskim igrama 2024. Mogao bih do sutra samo o tom zlatnom 30. julu, ali su se događaji kao nijedni pre nizali jedni za drugim i voleli bismo da su nam dani trajali bar 30 sati kako bismo možda uspeli sve u glavi da složimo.
Zato, kada smo sreli sestre Arunović usred Pariza, 10 dana kasnije, ponovile su koliko su se iznenadile kada su čule i ugledale petoro srpskih izveštača na finalu, i kada su osetile podršku. Mi nismo ni bili svesni da smo im uopšte išta pomogli, ako jesmo – čast nam je i zadovoljstvo. A, oni su nama priredili dan za ceo život.
Sa njima i zbog njih smo prvi put slušali „Bože pravde“, a drugi zbog Novaka Đokovića koji je u Parizu osvojio ono jedino što mu je nedostajalo. Sa koliko emocija i punog srca je otpevao „Bože pravde“ za istoriju, za pamćenje i poseban doživljaj nas na stadionu „Filip Šatrije“.
Đoković je doneo Srbiji drugu zlatnu medalju na OI u Parizu i sebi stavio oko vrata ono što je čekao još od bronze iz Pekinga 2008, punih 16 godina. Emocije su izbijale od Pariza do Srbije. Pao je na šljaku posle epskog duela, tresao se, suze su same išle, nije mogao da prestane da plače čim je trijumfalno završio finale sa Karlosom Alkarazom – 7:6(3), 7:6(2).
Legenda, šampion svega, GOAT. Olimpijski šampion, dame i gospodo. On je prvi, najbolji, ostali mogu da se poređaju po volji i da prestižu jedni druge.
„Tata je najbolji“, što bi poručila njegova ćerkica Tara, na papiru koji je visoko držala da vidi ceo svet, sa nekoliko manjih i jednim velikim srcem uz dve nacrtane srpske trobojke.
I stvarno jeste. I tata tenisa, i najbolji. To je to, nema dalje, sviraj kraj, ali smo teniski, jer su naši olimpijci donosili još radosti.
Od Manile preko Lila do Pariza, osveta je servirana godinu dana kasnije. Ako je neko to zaslužio, onda su to košarkaši Srbije. Čak devetorica igrača sa Mundobasketa 2023. našlo se i u ovoj ekipi, i to dovoljno govori o snazi ovog Tima, da, Tima sa velikim „T“.
Čine ga kapiten Bogdan Bogdanović, Aleksa Avramović, Marko Gudurić, Vanja Marinković, Ognjen Dobrić, Nikola Jović, Dejan Davidovac, Filip Petrušev, Nikola Milutonov, kojima su se pridružili Nikola Jokić i Vasilije Micić, kao i Uroš Plavšić.
Osvajači bronzane medalje na Olimpijskim igrama 2024 u Parizu osvetili su se Nemačkoj (93:83) za poraz u finalu Svetskog prvenstva prošlog leta na Filipinima. Prvi put su „orlovi“ još od 2009. trijumfalno završili veliko takmičenje i iz osmog pokušaja prekinuli crni niz od 15 godina bez pobede u mečevima za zlato ili bronzu. Skinuli su i to prokletstvo, učinili naciju ponosnom, i pokazali srce šampiona posle bolnog poraza i neprospavane noći.
Iako isceđeni, iscrpljeni, emotivno i fizički potrošeni posle poraza od SAD u polufinalu OI, našli su način da se skupe i, za mnoge, ostvare najveći uspeh u karijeri. Koliko vole da igraju za reprezentaciju, sada je i suvišno govoriti. Dovoljno je videti ih kako se drže zajedno, kako se bodre, kako se raduje, pa su i priredili i najluđu ceremoniju dodele medalja.
E, to je prava reprezentacija zbog čega ove momke svi vole i zbog kojih su svi ponosni. I za sve suze iz Manila vratilo im se upravo tog 10. avgusta u pariskoj dvorani „Bersi“.
Za ovih nezaboravnih 17 dana obradovala nas je još jedna devojka, čarobna Aleksandra Perišić, osvajačica srebrne medalje u tekvondou. Izgubila je u subotu u finalu u kategoriji do 67 kg, u dve runde od Mađarice Vivijane Marton (7:1, 4:2), plakala je nakon toga kao kiša, ali je Srbiju učinila ponosnom.
Ipak, treba još vremena da prođe kako bi postala svesna čudesnog uspeha i toga što je Srbija u tekvondou i četvrti put zaredom na OI osvojila medalju, posle Milice Mandić i Tijane Bogdanović.
„Stvarno znam da je veliki rezultat i sanjala sam ovo kad sam bila mala. Puno mi je srce i ostaje žal za zlatom, jer se nisu neke kockice posložile. Stvarno je neverovatan osećaj, treba mi vremena da sagledam sve. Nisam još svesna veličine medalje. Ponosna sam na sebe i sve ljude koji su mi pomogli da dođem ovde“, rekla je Aleksandra Perišić, koja će sigurno u godinama pred nama znati da obraduje naciju novim uspesima.
Dan posle osvojene medalje i finala, imala je priliku da izađe pred navijače tik ispred Ajfelovog tornja, i tada je priznala i neke drugačije emocije.
„Joj, stvarno je neverovatno. Tad, u tom trenutku sam stvarno osetila kao ‘ti si na Olimpijskim igrama, osvojila si srebro, budi ponosna, nasmej se, uživaj’“, objasnila je naša srebrna olimpijka.
Ceo krug zatvoren je zlatnim uspehom vaterpolista, trećim uzastopnim posle Rija 2016. i Tokija 2021. pa je jasno da boljih i jačih od njih – nema.
BONUS VIDEO
