0
Zoranu Arunović i Damira Mikeca ništa nije moglo da zaustavi da postanu olimpijski šampioni, a ni nas da tome svedočimo.
Ustajanje je bilo u cik zore, ovde je još mrak u pet ujutru (zato je dan do 22.00), ali bio je to alarm koji ćemo najlepše i zauvek pamtiti.
„Imam mali problem, malo kasnim, ali stižemo“, javio nam je kolega, pošto smo zakazan polazak za Šateru u 6.00 morali da odložimo.
“Soccerbet iz Pariza – sponzor izveštavanja”
Francuski grad skoro 300 kilometara južno od Pariza je domaćin streljaštvu na Olimpijskim igrama. I baš tamo smo se zaputili, kako bismo ispratili Zoranu Arunović i Damira Mikeca u finalu miksa po istorijsko zlato.
Posle nešto tmurnijeg uvoda i dana u kojima nije baš išlo kako smo priželjkivali, dočekali smo prvu medalju za Srbiju na Igrama u Parizu. I to kakvu.
Dok smo hodali ka metro stanici nedaleko od smeštaja, zaprepastio nas je jedan srpski navijač ogrnut u trobojku, dok je doručkovao tumarajući… Bila je to burna noć. I najava našeg burnog dana, nas petoro srpskih izveštača sa OI krenulo je put Šaterua nakon što je kolega morao da razvali kapiju.
PROČITAJTE JOŠ:
Nešto se pokvarilo, šta ćeš, auto je morao da se oslobodi – reklo bi se da je vredelo. Šta je jedna kapija naspram zlatnom svedočenju pisanja istorije srpskog sporta.
Posle skoro tri sata vožnje eto nas pravo u bivšoj vojnoj bazi. Ispred su nas sačekali policajci koji nas ljubazno propuštaju, samo one sa akreditacijama i kome je još dozvoljen pristup.
A na vatrenoj liniji vodila se baš vatrena borba. Zorana je nešto duže držala ruku u položaju bez pištolja, Mikec ga je u svom stilu dizao iznad mete pa laganje spuštao pre pucanja.
Nakon što smo savladali brzinski pravila, da bismo znali kako će Srbija postati olimpijski šampion, mogli smo da svedočimo stvarno epskom finalu.
PROČITAJTE JOŠ:
Uzbuđenje, drama, preokreti, velika razlika i istinsko čudo na kraju. Poveli su Zorana i Damir, turski takmičari su pobegli na čak 8:2, ali su znali naši šampioni kako da uzvrate.
Da mi je neka rekao da streljaštvo može da bude tako dramatično i dinamično… Bližio se kraj, Mikec je upucao desetku za preokret i prvo vođstva još od samog starta. Uzvratili su odlični Turci za 12:12, i to tako što su svo četvoro pogodili desetke. Ne pamtim da smo tako zanemeli kao u poslednjoj seriji, ko pobedi – osvaja zlato – a ono je završilo oko vrata naših sjajnih olimpijaca.
Hici za istoriju, slike za pamćenje i osećaj koji je nemoguće opisati, ne može ni sa čim da se uporedi, jer slušali smo „Bože pravde“ i izbliza videli olimpijsko zlato.
PROČITAJTE JOŠ:
I ono što mi je posebno upečatljivo i zanimljivo bilo – muzika ide sve vreme dok traje takmičenje, iako oni naravno imaju čepove i slušalice, ali opet je neobično. I treneri su veoma aktivni, naša Jelena Arunović (trener i Zoranina sestra) je energično tražila podršku, ali i u pravo vreme uzela tajm-aut kako bi presekla rivale i pomogla savetima.
I zaista ti i takvi detalji prave razliku, možda kao ni u jednom drugom sportu, jer neverovatno kako 0,1 odlučuje da li si olimpijski šampion ili nisi.
Do kraja dana odbojkaši nisu uspeli da nas obraduju, izgubili su u tri seta od Slovenije, dok su ranije potpuno razočarali vaterpolisti porazom od Australije. „Delfini“ su podbacili kao malo kada i doveli u pitanje prolaz dalje, a ono na šta su nas bili navikli očito je postalo prošlost.
BONUS VIDEO
