0
Kad pričamo o tenisu, Olimpijske igre su nam prethodnih godina donosile neka iznenađenja i u prvi plan izbacivale neočekivane junake.
Jedno od takvih je, bar kad pričamo o modernom dobu činjenica da je recimo u ženskoj konkurenciji Belinda Benčić osvojila zlato u Tokiju, a samo donekle je iznenađenje da je to uradio Saša Zverev u muškoj konkurenciji.
PROČITAJTE JOŠ:
Frapantno je da Novak Đoković, rekorder u skoro svemu što se u tenisu meri brojkama, ima samo bronzu iz Pekinga, iako drži rekord i po tome što je četiri puta stizao najmanje od polufinala olimpijskih turnira.
Jednostavno, da li ga pritisak „pojede“ u presudnim trenucima ili mu iščili koncentracija, evo tek sad možemo da ga gledamo u finalu gde će uzeti sjajnije odličje od bronze iz 2008.
Dotle su Rafael Nadal i Endi Mari uzimali zlata u singlu i po tom kriterijumu su ispred srpskog asa.
Mari će to i ostati jer ima dva zlata u svojoj kolekciji, a teško je očekivati da će Đoković i sa 41 godinom života dominirati kao što je radio svih prethodnih.
Međutim, kada se na listi najtrofejnijih olimpijaca uzme samo broj medalja, a ne i njihov sjaj, onda ni Endi Mari, ni Novak, a ni Rodžer Federer i Rafa Nadal nemaju više od jednog čoveka koji je u „belom sportu“ pomalo zaboravljen.
Reč je o Fernandu Gonzalesu. Možda zvuči neobično, ali Čileanac je na Igrama osvojio po jedno zlato, srebro i bronzu.
U poslednjih stotinu godina, jedini koji može da se meri sa Gonzalesom je Mari koji takođe ima tri medalje, dva zlata i jedno srebro, kao i Vinsent Ričards, vlasnik tri medalje iz 1924.
A ako se računa i era tenisa između 1900. i 1912. godine onda postoje dva čoveka koja su imala više medalja, po četiri. Reč je o Redžinaldu Doertiju iz Velike Britanije i njegovom zemljaku Čarlsu Diksonu.
Stotinak godina unapred i dolazimo do perioda kada je Rodžer Federer već uspostavio svoju dominaciju, Rafael Nadal je bio u usponu, dok se Novak Đoković tek „ispilio“ kao profesionalac.
U takvom okruženju je Fernando uspeo da uzme tri odličja sa Igara, prvo u Atini, onda i u Pekingu.
„Moj otac je voleo da igra tenis sa svojim prijateljima. Kad sam imao otprilike četiri godine, svaki put kad je igrao, išao sam sa njim i jednom sam počeo da udaram lopticu o zid i nisam hteo da odem. Tata je završio svoju partiju, popio je nekoliko piva i ja sam i dalje udarao lopticom“, prisećao se 44-godišnji „bombarder“ iz Santjaga.
Peti teniser sveta iz 2007. godine je postao profesionalac relativno kasno, sa 19 godina i igrao je prilično kratko – svega 13.
Ali za to vreme je zaradio milione, osvojio je 11 titula i stigao do finala Australijan opena 2007. godine.
Na svom prvom ATP turniru u Vašingtonu je pobedio Ivana Ljubičića, a premda je bio poznat po tome što voli jednoručni bekhend, neke od najsnažnijih udaraca je slao protivnicima razornim forhendom. Iako nikada nije bio neki vrhunski dubl igrač, u dublu je osvojio zlato u Atini sa Nikolasom Masuom.
Pobedili su Nikolasa Kifera i Rajnera Šitlera iz Nemačke posle velike drame sa 6:2, 4:6, 3:6, 7:6 (7) i 6:4. Spasili su u tom meču četiri uzastopne meč lopte pre nego što su došli do pobede.
Na istom turniru Fernando je uzeo i bronzu u singlu kada je bolji od njega u tri seta bio Mardi Fiš, koji je u borbi za zlato pao pred Masuom, dok je Gonzales sa 6:4, 2:6 i 16:14 za bronzu savladao Amerikanca Tejlora Denta.
Federer je učestvovao na tim Olimpijskim igrama i izbacio ga je niko drugi do Tomaš Berdih, a bila su tu još neka poznata imena poput Ljubičića, Tomija Robreda, Nikolaja Davidenka, Karlosa Moje, Huan Karlos Ferera, Tomasa Enkvista, Marka Filipusisa, Tima Henmana, Endija Rodika, Marata Safina…
„Tek kad smo stigli kući stvarno je bilo neverovatno. Osećali smo se stvarno mnogo ponosnima zbog onoga što smo uradili za svoju zemlju. Tamo su svi bili van sebe od sreće“, ispričao je kasnije Gonzales koji je 2001. pobedio i jednog od idola tog vremena Pita Samprasa.
Već u tim prvim godinama karijere je uradio ono što mnogi teniseri neće nikad i onda je 2008. samo dopunio svoju kolekciju medalja sa Igara.
Čovek koji je imao neka čudna i zanimljiva sujeverja, na primer da posle svakog seta menja reket i da ima drugačije žice kad igra na travi, stigao je do finala u Pekingu.
Imao je sreće da ga zaobiđe Federer koga je iznenadio Džejms Blejk, pa je upravo preko Blejka Fernando došao do meča za zlato.
Istog onog gde se u nedelju sastaju Karlos Alkaraz i Novak Đoković. Novak tada nije imao sreće, pa ga je u drugom polufinalu sačekao zahuktali Nadal, koji je te godine osvojio i Rolan Garos i Vimbldon.
Na RG je prosto razneo Federera s terena, dok je na Vimbldonu „riljao“ do titule opet protiv Švajcarca.
A onda je bez prevelikih problema sa 6:3, 7:6 (2) i 6:3 savladao Gonzalesa, dok je Čileancu ostala uteha što je postao prvi posle Čarlsa Vinsloua sa medaljama na dva uzastopna olimpijska turnira.
Vinslou je svoj uspeh postigao još 1920. godine, a Gonzales je to uradio skoro 90 godina kasnije i postigao nešto što nisu ni trojica najvećih u istoriji „belog sporta“.
Federer ima zlato iz Pekinga u dublu sa Stenom Vavrinkom i srebro u singlu iz Londona 2012, dok je Rafa u Riju osvojio zlato u dublu sa Markom Lopezom.
BONUS VIDEO: Atmosfera pred meč Novaka i Cicipasa na Olimpijskim igrama
