0
Košarkaši Srbije pobedili su selekciju Australije u drugoj četvrtfinalnoj utakmici Olimpijskih igara rezultatom 95:91 i to sve posle produžetka, jer je regularni deo susreta završen nerešeno - 82:82.
U ovoj utakmici videli smo dva lica reprezentacije Srbije, ono najgore, bezidejno, sporo i mlitavo, koje je naše momke dovelo do minus 24 poena razlike, a potom i ono najbolje, taktički zrelo, smireno i uporno, te su naši igrači uspeli ne samo rezultatski da stignu rivala, već i da povedu pred kraj utakmice.
PROČITAJTE JOŠ
Na žalost, primili smo koš u poslednjim trenucima i utakmica je otišla u produžetak.
U momentima kada smo gubili sa najvećom razlikom na ovom meču, delovalo je da je naša reprezentacija izgubila toliko važnu timsku hemiju. Onaj tajmaut protiv selekcije Južnog Sudana u kome se mogla čuti žustra rasprava Bogdana Bogdanovića i Svetislava Pešića navela je mnoge na pomisao da su odnosi unutar reprezentacije loši i da bi mogli mnogo brže nego što je planirano da „pakujemo kofere“ sa OI.
Slično je bilo i posle tajmauta protiv Austarilije kad je Pešić vikao šokiran činjenicom da naši igrači ne igraju agersivno, ne prave faulove i dozvoljavaju lake poene rivalima. Dva detalja izdvajamo na sa ove utakmici – prvi je zapažena partija Peti Milsa u prvom poluvremenu ovog četvrtfinala.
I tu dolazimo do pitanja koje je neophodno postaviti našim igračima, a koje je tokom tajmauta naglasio i sam Pešić – kako objašnjavaju da je pomenuti Asutralijanac uspeo da ubaci 15 poena u prvoj četvrtini, a da ga niko nijednom za ovo vreme nije faulirao.
Možemo se saglasiti da su pojedini koševi Milsa bili pod maksimalnim opterećenjem odbrane, no za manjak koncentracije opravdanja nema. Detalj da se faul nije pravio tokom 10 minuta igre nad pomenutim igračem, koji uzima šut za šutem i pogađa, morao bi biti naglašen i uzet u obzir tokom pripreme za sledeći meč protiv Sjedinjenih Američkih Država.
Ne bi treblao podsećati da ćemo se suočiti sa ekipom za koja se „hrani“ ofanzivnim naletima u kratkim vremenskim periodima iz kojih dižu energiju tima i lome protivnika. Drugi detalj koji nam je doneo pobedu u meču je defanzivni učinak (naravno -ne samo defanzivni) Nikole Jokića, kako u produžetku, tako i u poslednjoj četvrtini regularnog dela utakmice.
Ako bi se najboljem igraču sveta tražila mana, onda bi to svakako bila manja aktivnost u defanzivi, no na ovoj utakmici kao da je svoju nagradu za najboljeg igrača (MVP) zamenio za onu najbolji defanzivac godine (DPOJ). Jokić je sa nekoliko ukradenih lopti, rampom, skinutom loptom sa obruča koja se nećkala u koš, stavio našu selekciju u poziciju da mirno privede utakmicu kraju i obezbedi borbu za medalju.
Kako se veliki igrači ne boje najvećih zadataka i sa njima se uhvate u koštac čak i kad za tako nešto logičnih objašnjenja nema, onda nije iznenađenje što je da je tokom četvrte četvrtine Somborac preuzimao australijanske bekove, čuvao ih jedan na jedan i to vrlo uspešno.
Poen kojim su „zeleni“ izborili produžetak je primljen baš preko Nikole, ali se mora naglasiti i da taj koš spada pod one najteže za pogoditi, a sve zbog fenomenalnog defanzivnog intenziteta našeg centra.
Najteža utakmica na takmičenju je dobijena, tako kažu. Kako se čelik uvek kalio kad je vruć, a put do raja uvek vodi kroz pakao, naša selekcija je odlučila da ovu trasu pređe bosa ili ti da golim rukama drži usijano železo.
Povratak u utakmicu iz ovakvog deficita mogu samo ekipe sa jakim karakterom i dobrom timskom hemijom, a Srbija je to imala i zato je došla do najvećeg rezultatskog preokreta u istoriji Olimpijskih igara.
Neka se spreme Ameri.
BONUS VIDEO Nova.rs u poseti crkvi Svetog Save u Parizu: Dolazi i Novak Đoković sa decom
