Nedelju za nama obeležili su protesti i neredi u srpskoj prestonici koji su do kraja ogolili haos u kom se nalazi srpsko društvo, balansirajući između autokratije i anarhije.
Nespojivo je ponovo spojeno u Srbiji, revolt, u prvom redu Beograđana zbog najave ponovnog uvođenja policijskog časa, pojavljivanje opozicionih političara koji su bojkotovali izbore, oživljavanje ekstremnodesničarskih tendencija…
Na sve to se nadovezala policijska brutalnost prema građanima koji su, uglavnom, bili mirni demonstranti, ali i meta za ispoljavanje najnižih poriva pojavnih oblika ljudskih bića spremnih na sve ne bi li uradili „ono što gazda kaže“.
Nasilne demonstracije su prezrene od strane domaće javnosti, iako su sasvim jasno tekovina demokratije, što je viđeno pre nekoliko godina u Francuskoj, državi koja važi za primer takvog oblika državnog uređenja.
Demonstranti su uspeli da izdejstvuju neki deo zahteva i jasno stavili do znanja vlasti da ne prezaju od radikalnih mera ukoliko vlast takođe posegne za njima.
Naravno, krv na ulicama nije nešto što normalan čovek želi da vidi, niti čemu se nada, ali su reakcije nosilaca prava sile dovoljan okidač da se masa zapali i vrati podešavanja racionalnog sklopa na primalne parametre.
I za to je primer viđen ne tako davno. Smrt Džordža Flojda, izazvana reakcijom policijskog službenika, bukvalno je zapalila Ameriku, dovevši je na ivicu potpunog pucanja i rušenja njenih, ionako već krhkih, osnova postojanja.
S tim u vezi, pokrenuta je planetarna akcija „Crni životi su bitni“ u kojoj su učešće uzele i brojne sportske ličnosti, čime su iskoristile svoj socijalni potencijal da skrenu pažnju javnosti na problem.
Među njima su se našli i srpski sportisti, zbog čega je domaća javnost negde i očekivala da se oni oglase i u momentima dok policijske patike gaze glave građana Srbije.
Divac family, Stojaković and Bogdanović…Serbs stand tall (literally) with other BLM protesters in California https://t.co/ODNBZA8wjx pic.twitter.com/jrlQ4g0UmV
— Britic Magazine (@Britic) June 8, 2020
Uz pojedine izuzetke, reakcija nije bilo. Štaviše, njihovu ulogu su preuzeli strani sportisti koji su delove karijera provodili u Srbiji, sa željom da objasne i domaćoj i svetskoj javnosti o čemu se radi.
Maik Cirbes, Mamadu Mbođ, Tarenz Kinzi… Ne govore srpski, ne žive i ne rade više u Srbiji, ali znaju da prepoznaju momenat za reakciju. I ne plaše se kontrareakcije.
A, kontrareakcija je najveći problem.
Veroljub Zmijanac, direktor agencije SportIT, koja se bavi sportskim marketingom i brend mendžmentom u sportu, ističe da postoje tri načina za delovanje sportista, van sportskih borilišta.
„Tu su humanitarni rad, aktivizam i dnevnopolitičko delovanje“, pojašnjava Zmijanac za Nova.rs.
Prvu pojavu viđamo veoma često. I tu srpski sportisti zaslužuju velike pohvale i zahvalnost svih nas. Brojne akcije za pomoć ugroženima, bolesnima, deci.
Jednostavno, to su stvari koje sve čine srećnim, zadovoljnim, stvaraju pozitivne emocije, ali i doprinose poboljšanju imidža sportista.
„Kao brend menadžer bih mogao da savetujem sportistima humanitarni rad, to ima viši cilj, ali i sakuplja lepe poene. U tome sportisti dobro plivaju i ohrabruju se da to rade“.
Sledeći nivo, aktivizam. Veoma klimavo polje u našem društvu, pre svega zbog činjenice da se pod tim pojmom često krije ideja o sprovođenju određenih agendi, zapravo politike, ali pod plaštom „aktivizma“.
I u tome je razlika između, recimo Srbije i SAD.
Aktivizam poput stajanja pod zastavu sa natpisom „Crni životi su važni“, shvata se tako, kao aktivizam sa ciljem da se isprave nepravde i poboljša status neprivilegovanih društvenih grupa.
To zadire u delokrug politike, ali se nužno ne percipira kao suprotstavljanje vlasti ili želja da se „neko“ ili „nešto“ obori, odnosno da se „neko“ ili „nešto“ dovede na rukovodeće funkcije.
U Srbiji nije tako. Ako nisi sa mnom, onda si protiv. Pa čak i kod situacija koje ne moraju da budu toliko „rizične“, sportisti izbegavaju da podignu glas.
Naš sagovornik apostrofira da bi borba za očuvanje šume u Košutnjaku mogla da bude polje na kom bi sportisti mogli da se angažuju, s obzirom na to da se u tom delu Beograda nalaze Zavod za sport, tereni za treninge…
„Mogu da kažu da žele da spasu to mesto, gde su trenirali, da se uključe. Naši sportisti bi imali kapacitet da se uključe u aktivizam, ali ne treba očekivati da budu deo dnevnopolitičkih dešavanja. Ipak, jako je teško odvojiti aktivizam i političko delovanje ovde. Gotovo po pravilu, svaka kritička misao se pretapa u mantru da „neko mrzi Srbiju“ i tako dalje. Svaka kritika se smatra kao poziv „protiv“. To je jako težak momenat u kom moramo da se potrudimo da izgradimo kulturu iznošenja mišljenja“.
Kao primer aktivizma, koji nije za cilj imao političko delovanje, Zmijanac ističe akciju Beogradskog trkačkog kluba – „Džog smog“.
„Rečeno je da je vazduh loš, da živimo u lošem vazduhu i to nije moralo da ima veze sa vlašću. Recimo, u takvu akciju bi mogli da se uključe i fudbaleri Crvene zvezde i Partizana. Oni igraju na Autokomandi gde je kvalitet vazduha očajan, oni bi mogli, na primer, da podignu glas u vezi sa tim i ne nužno da napadaju nekoga. Treba edukovati i njih i vlast jer nažalost ovde ne postoji kultura dijaloga, ne samo sada, još od vremena komunizma“.
Apsolutno tačno. I apsolutno je da sportisti u takvoj atmosferi ne mogu da budu sigurni da će njihove reči biti shvaćene na pravi način, odnosno da neće dobiti „flastera“, spremnog da o njima iskopa sve što postoji ili nepostoji i da sve to upotrebi u svrhu diskreditacije.
„Imamo tri nivoa ljudi u sistemu sporta. Prvi su vrhunski sportisti, najčešće mladi, na drugom nivou su oni koji su završili karijere i više ne zavise od sporta, a na trećem su sportski radnici. Oni iz prve kategorije, aktivni sportisti, možda i nemaju jak politički stav, nisu stigli da ga izgrade, a eventualnim opredeljivanjem ili davanjem podrške nečemu, što je u našim okolnostima blisko, rizikuju da podele svoju ciljnu grupu, ali i da dođu do situacije da budu tema tabloida, afera, stvarnih ili izmišljenih. Naročito bi to moglo da se dogodi ako bi se bavili komentarisanjem političkih okolnosti. Dobili bi takozvani flaster, praktično čoveka koji bi pratio sve šta on radi, uz zadatak da sve to negativno komentariše u javnosti. Takve posledice ovde ne bi mogao da spreči nikakav sportski marketing“, ističe Zmijanac.
Sa takvim slučajem se nedavno susreo Novak Đoković, najbolji teniser sveta koji je govorio o svom stavu u vezi sa vakcinacijom. Njegove reči da ne bi želeo da bude primoran na bilo šta, odnosno da će o eventualnoj vakcinaciji protiv koronavirusa razmisliti kada to toga bude moglo da dođe, shvaćene su na najgori način.
On je imenovan protivnikom vakcinacije čak i od strane visokih zdravstvenih funkcionera, koji su zarad predstavljanja sebe kao „stabilnih i jakih ličnosti“, iskoristili momenat da novi stub svog postojanja izgrade preko Novakovih leđa.
Novak nije ćutao. Naročito ne u prethodnom periodu. Pružao je podršku srpskom narodu u Crnoj Gori, pomagao je Italiji, srpskim bolnicama, nedavno i Novom Pazaru, ali se i pošteno opekao zbog „Adrija tura“.
Najbolja namera je postala njegov najgori pakao, a na sve to su se nadovezali zahtevi, odnosno očekivanja prevashodno opozicione javnosti da se najpopularniji Srbin na svetu oglasi i povodom dešavanja u Beogradu.
Pre svega, povodom nasilja koje su sprovodili pripadnici „organa reda i mira“.
„Mnoge ličnosti popularne u javnosti nisu izrazile svoj stav, iako se to od njih očekuje. I to ne bi trebalo da bude osuda, bunt, podrška neredima i tako dalje… Recimo, primer dobre komunikacije daje vladika Grigorije. On je poručio da bi u ovom vremenu trebalo da ostanemo mirni. Dakle, nema izraza „gađenja“, „osude“, „presude“, koji bi odmah mogli da naprave nove podele, već samo želja da se bude mirno. Slično je uradio i Miloš Biković na svom Instagram nalogu, uputivši poruku da smo svi isti narod. Ja bih savetovao sportistima da u ovakvim situacijama upravo tako treba postupiti, da treba uputiti pomirljive poruke jer, veliki slon je u prostoriji, teško ga je ne primetiti“, ističe Zmijanac.
I opet se dolazi do starog pojma. Do straha. I do stare boljke. Neumeća.
„Da, strah od tih flastera, strah od toga da bi sve moglo da se shvati kao politički stav i neumeće da se razdvoji pozitivna poruka mira od poruke stavljanja na nečiju stranu. Posledice svega su jasne, razvlačenje po tabloidima, pomeranje fokusa sa karijere, čak i ugrožavanje karijere… Sportisti rizikuju i da dobiju komentare tipa – ti si glupi sportista, idi drži taj reket. Čak i kada su u pitanju sportisti koji se stavljaju u kategoriju ljudi koji su „više od sporta“, oni se plaše. Ne znaju kako da se ponesu tu, a takve bitke im nisu potrebne. Jednostavnije je da se prećuti, umesto da posle toga proživljavaju afere“, rekao je Zmijanac.
Dok teniseri i košarkaši uglavnom ćute, paradoksalno, najglasnije su bile njihove fudbalske kolege. Ognjen Koroman je već nekoliko nedelja „u ratu“ sa Crvenom zvezdom, samim tim i sa državnim vrhom, te je njegova reakcija negde bila i očekivana, ali svakako se nije očekivao glas Srđana Plavšića, momka koji je ne tako davno nosio crveno-beli dres.
„Slušam vesti, političke kritičare koji kažu da je ovo bila sramota, huliganstvo i razbojništvo. Da postoje drugačiji načini da se iskaže nezadovoljstvo u zemlji. Želim da mi neko kaže kako jedan građanin ili grupa građana drugačije da pokaže nezadovoljstvo, kada se glasovi svih nas cenzurišu na društvenim mrežama, televiziji i novinama. Koji način narodu preostaje da iskaže mišljenje osim protesta i nereda koji su očigledno u našoj „demokratskoj“ državi vidno potrebni da bi se nešto promenilo“, naveo je Plavšić, član praške Sparte.
Njegove reči je prenelo tek nekoliko medija, nije mu pridat veći značaj jer je se on percipira „samo još jednim od fudbalera“. Nije više u Srbiji, nije reprezentativac, nije tolika pretnja po režim.
Ali…
Možemo samo da zamislimo kako bi izgledale naslovne strane državnih pamfleta sakrivenih pod nazivom „novine“ da se Đoković odvažio da iznese sličan stav. Sasvim sigurno bi postao „pobornik nasilja“, opet bi se raspredale priče o tome da li jede meso, da li je promenio veru ili da li i gde plaća porez.
„Komentarisati bilo šta što je daleko od nas je ugodno, dok je komentarisanje onoga što je dnevna politika i to kod nas – neugodno“, u najkraćem je objasnio naš sagovornik Veroljub Zmijanac.
Uslova za umanjenje neugodnosti ovde nema i ne postoje izgledi da će ih uskoro biti, a surovost koju aktuelna vlast, putem svojih medijskih produžetaka pokazuje u obračunu sa bilo kim ko išta zameri, čak ne bude ni protiv, tera vrhunske sportiste od bilo kakvog oblika društvenog delovanja, pošto se svako automatski pretvara u „subverzivno“.
Iz tog razloga bi trebalo razumeti zašto se sportisti ne uključuju u rasprave, mada ne bi bilo na odmet da i oni pokažu malo više građanske hrabrosti i podignu glas, bez obzira na posledice. Moglo bi da bude lekovito za celo društvo i da pomogne u skidanju nametnutih okova.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare