1
Prosvetni radnici širom Srbije ove školske godine razmišljaju na koji način da osmisle plan i program iz novog predmeta Vrline i vrednosti. Ali, kao i hiljadu puta do sada, i život ide ispred teorije i druga nedelja septembra već je ponudila dve vrlo poučne lekcije iz ove materije.
Lekcija prva stiže iz Skupštine Srbije, najvišeg zakonodavnog tela ove zemlje. Odavno na toj adresi ne postoji pravi parlament, ali ovaj septembar je pomerio granice.
Razočarana što već dugo u Skupštini ne može da otvori bilo kakvu vrstu dijaloga, što je vlast gluva na sve njene predloge i na kraju što je na onako podmukao i jadan način sabotiran Anketni odbor o ubistvima u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca, opozicija je najavila blokadu parlamenta.
Ušli su u salu noseći natpise svojih mesecima ignorisanih zahteva i praveći buku pištaljkama i vuvuzelama. Naivno su verovali da ovako radikalnim potezom mogu bar donekle da poremete namere vlasti.
Međutim, ne može niko u Srbiji da uradi ništa toliko radikalno, što oni pravi, istinski radikali u duši, ne mogu da obesmisle. Niko ne može da padne toliko nisko koliko su oni sami spremni da siđu.
Možda je neko pomislio da su pištanje i buka opozicionara u parlamentu nepristojni i nedostojni tog doma, ali kad je čuo reči koje im upućuje predsednik Skupštine, nestaje svaka dilema o dostojanstvu našeg najvažnijeg zakonodavnog tela.
„Cela Srbija misli da ste bruka, stid i sramota. Bruko jedna, ne možete Vučića da pobedite nigde. Samo vrištite i divljajte, najbolji sledbenici Aljbina Kurtija. Huligani jedni najobičniji“, vrištao je predsednik Skupštine Srbije Vladimir Orlić na poslanike opozicije nazivajući ih siledžijama, lopovima i divljacima. U pauzama između najgorih uvreda upućenih neistomišljenicima brzopotezno je proglasio usvojenim rebalans budžeta i više važnih zakona.
I dok je nama bilo mučno kako se ponaša jedan od ključnih ljudi u državi, bar po funkciji, nekima je sigurno bilo milo kad su u njemu videli naslednika radikalskih narikača, koje su 2008. godine u parlamentu klele Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, jer su napustili Vojislava Šešelja.
Ne sumnjam da se i samom Vučiću lice ozarilo dok je gledao Orlićev spektakl. I to vam je jedan primer vrlina i vrednosti u Srbiji. Možda vama to nisu, ali ima onih kojima jesu i verujem da će čak i da ih dobro unovče.
Drugi primer stiže istog dana od jednog policijskog službenika.
„Meni je žao što smo uhvatili državu u kriminalu, u proizvodnji droge, ali ne mogu da verujem da neko pokušava da likvidira inspektore zbog toga“, ispričao je u Specijalnom sudu u postupku „Jovanjica“ Milan Isakov, pripadnik policijskog odeljenja, koje je otkrilo najveću plantažu marihuane u ovom delu Evrope.
Ti policajci, umesto da budu nagrađeni, sada trpe torturu države i strahuju za život, jer je njihovo otkriće iznelo u javnost i povezanost državnih struktura sa uhapšenim vlasnikom „Jovanjice“.
„Tačno je da su kolege svojim telima branile dokaze kada su dobili informaciju da će upasti specijalna jedinica da uništi sve. Zgrožen sam da neko želi da ubije ljude koji rade svoj posao“, bio je iskren Isakov.
Kratka i jasna lekcija o vrlinama i vrednostima u Srbiji iz ugla jednog njenog građanina koji samo želi da odgovorno radi svoj posao.
Sada je na svima nama, posebno onima koji tek dolaze, da izaberemo. Isakov ili Orlić? Izbor uvek postoji.
Ima i onih koji će kad sve ovo prođe, a proći će, jer su se raspadala i vekovna carstva, pa će i ova Vučućeva kvaziimperija, reći: „Morao sam.“
Ništa se, dragi moji, u životu ne mora, sem umreti. Uvek postoji izbor i posledice tog izbora sa kojima svako od nas mora da živi. I tu vam je dobar primer policajac Isakov. Na dan kada se pojavio u Specijalnom sudu protiv njega je podignuta optužnica, jer je navodno pre godinu dana mučio lica koja je priveo. Nema sumnje da je i pred njega neko postavio izbor i da je on izabrao i da je spreman da živi sa posledicama svog izbora.
Zato, dragi građani Srbije, izbor je vaš! Uvek samo vaš i ničiji drugi!