31
Iznova se divim kolegama sa političke rubrike koji su prinuđeni da mrtvi ozbiljni prate zasedanja Narodne skupštine od početka do kraja i iz nje izdvajaju "vesti" (ako se to vestima može nazvati), jer takvo izveštavanje, bez preterivanja, ostavlja teške posledice na psihu.
S tim u vezi, ako sretnete kolege Andriju Lazarevića i Aleksandra Nastevskog u idućih par dana – ne zamerite im što hodaju ulicom i pričaju sami sa sobom, trzaju se na šumove i nagle pokrete prolaznika, zastaju da pogledaju najnovije vesti na aplikaciji na telefonu i povremeno vrište članove poslovnika u pravcu neba, a nebo, kao kod Rista Ratkovića, ogromno, zvezdano i hladno. Takvi posttraumatski simptomi do sada su bili rezervisani samo za novinare koji prate vesti iz domena policije, pravosuđa i kriminala generalno (ono što se u struci naziva „crna hronika“) – ali to baš i nije za šalu, jer kod njih te simptome zaista prepoznaju kao fenomen i strani i domaći psiholozi.
Ovi simptomi traume od gledanja Skupštine posve su domaća stvar, autohtoni kao Pančićeva omorika i urnebesni, premda, naravno, tužni.
Starije kolege će vam reći: politička je uvek bila „elitna“ rubrika, tu su pisali novinari iskusni i naviknuti na svakakve egzibicije političara, ama dostojanstveni u svom cinizmu. Tako je bilo nekad, danas (poslednjih recimo 15 godina naročito intenzivno), od kada su se pojavili ovi hibridni tabloidi kojima osovina nisu estradni tračevi nego politički spinovi, politička je teško propatila. Izveštavanje o sednicama Skupštine tek je poslednji ekser u taj kovčeg.
Izlistajmo, zajedno, ključne objave iz živog bloga posvećenog prvom danu zasedanja povodom zakona o zabrani iskopavanja litijuma u Srbiji. Videćemo, najpre, da isprva nije bilo kvoruma – vlast kaže da je opozicija kasnila, opozicija kaže da Ana Brnabić ne zna da broji – a kad se kvorum vaspostavio, bilo je: „Opozicija ekonomski sakati Srbiju“; „Opoziciji smeta mozak“; „Opozicija je predložila zakon koji je granično ustavan“; „Opozicija vodi kampanju neistina, ne postoji nijedan pravi argument“; „Glasila United media vode kampanju“. I tako dalje.
Već sam rekao, nema razloga da ne ponovim: Skupština je najvažnije i najdemokratskije telo jedne države, i uprkos tome što neoradikali pokušavaju da ga ogade svima nama više od decenije unazad, moramo ga čuvati. Bez nje, skupštine, ostaje nam samo ulica i cigla u glavu. Može i tako, ali meni se ne sviđa.
Problem nisu ove budalaštine koje smo slušali u ponedeljak, problem je u tome što je ovaj dom (kako vole da ga zovu i poslanici vlasti i opozicije, kad upadnu u sevdah) delegitimisan načinom vladanja u Srbiji, u kojoj institucije ne postoje kao suštinski sprovodioci narodne volje, već politiku – spoljnu i unutrašnju – sprovodi predsednik Aleksandar Vučić. Njegov odgovor na skupštinsko zasedanje bio je jasan: otišao je u Hamburg da od kancelara Šolca dobije ponudu za ulazak u nešto što se zove „alijansa za baterije“, zajedno sa junačkom i bratskom Zambijom, još jednom perjanicom svetske demokratije. Time je predsednik rekao sve što misli i o poslanicima, i o pomenutom zakonu, i o vama građanima. Ima naš narod pitoreskan i ultra jasan opis toga što je predsenik uradio, on ima veze sa finalnom etapom prerade suvišne tečnosti u telu (a nije znojenje), ali ružno zvuči kad se napiše, a ove novine moraju da budu dostojanstvene čak i onda kad njihov predsednik nije. Kancelara Šolca neću komentarisati – nije moj.
Predsedniku slobodarske Zambije, našem budućem litijumskom partneru i rudarskom bratu, Hakindeu Hičilemi, želim lep provod u baterijskoj alijansi, srešćemo se u rudarskom oknu jednog lepog dana, dok, što kaže Risto Ratković, bogojavljanski huje nebesa, ogromna, zvezdana, hladna.
