Pogled u ogledalo: Piše Jelena Bulajić

Jutro posle tragedije ništa nije pametnije, koliko god se mi to nadali. Neće biti ni još mnoga jutra koja dolaze posle te krvave srede. Jedno dete je prvi dan posle raspusta ušlo u školu i zapucalo. Ti pucnji odzvanjaće još dugo Beogradom i Srbijom otvarajući mnogobrojna pitanja.Šta će u njegovoj kući oružje? Zašto je nadohvat ruke jednog maloletnika? Kako taj dečak uopšte zna da koristi oružje? Kako je napravio Molotovljeve koktele i plan za likvidaciju? Ali i odakle u jednoj, još uvek dečijoj, glavi ideja da je ovakav čin pravo rešenje njegovih problema, kakvi god oni bili? Odgovore na ova pitanja, nažalost, retko ko od nas ima.Mnogi veruju da znaju šta bi i kako bi i sa detetom i sa roditeljima, sa školom i sa sistemom. Samo je ključno pitanje gde su bili dosad, jer na ovu stranputicu nismo slučajno zalutali zbog jednog pogrešnog skretanja. Dugi su i mnogobrojni koraci kojima smo mi kao društvo trasirali ovaj pogrešan put kojim idemo.Sećate se nastavnice u Trsteniku, kojoj su učenici izmakli stolicu, sve to snimili i javno je ponizili, ili one u Smederevskoj Palanci, koju je nožem po licu rasekla učenica? Ili mnogobrojnih slučajeva vršnjačkog nasilja, uključujući i malog Aleksu iz Niša? Sećate se? Nešto kroz maglu. I tada ste, kao i sada, bili glasni nekoliko dana, sa famoznom rečenicom da vi znate šta biste i kako biste. Posle ste, kao što ćete verovatno i sada, sve zaboraviti, jer verujete da se vama i vašoj deci to neće desiti.Pa, dragi moji, grešite. Sve su to naša deca i sve je to što se njima dešava naša zajednička nesreća. Poginula deca su naša deca koje više nema, a preživela deca su naša deca koja će morati da nauče da žive sa paklom koji su prošla.Ti mališani odrastaju gledajući nas kako urlamo jedni na druge tvrdeći da razgovaramo, mada je jasno da niti umemo niti želimo da čujemo šta druga strana ima da kaže. Da, to su naša deca, koja se obrazuju putem raznih „farmi“ i „zadruga“.Stiglo nam je na naplatu to što smo dozvolili da višegodišnji skupštinski cirkus, u kome je baš sve dozvoljeno zarad boljeg rejtinga i održanja na vlasti, postane normalnost naše političke scene. Opšta relativizacija svega i apsolutno negiranje bilo kakve odgovornosti uzeli su svoj danak.Nasilje i bezdušnost onih koji ga ćutke posmatraju izašlo je iz rijalitija i sa stadiona i razlilo se po celom društvu, stiglo do svake njegove pore, do onih najmlađih u klupama jedne vračarske škole.Glave nam je došlo, jer se nismo bavili pravim uzrocima nasilja u društvu i nismo spremni da preuzmemo odgovornost za svoje postupke. Nikada ni kao pojedinci ni kao društvo nismo priznali svoje greške i zločine iz prošlosti.Uvek nam je bio kriv neko drugi, taj imaginarni „drugi“ koji nas je sprečio da budemo najbolji, najlepši i najuspešniji, koji nam je uništio zemlju, društvo, pa na kraju i decu. I sada smo besni na njega, i znamo šta bismo i kako bismo, samo da nam se dozvoli.Nemojte samo da upirete prstom u druge, već stavite prst na čelo. Ništa se neće promeniti dok se ne pogledamo u ogledalo i prihvatimo sve svoje ožiljke i greške, dok ne shvatimo da smo i mi nekome taj „drugi“, sa kojim treba da razgovara i da ga čuje.I zato ovih dana, dok se tuga razliva ulicama ovog grada i ove zemlje, pokušajte da razgovarate, sa decom, čak i kada ih „smarate“, sa prijateljima, čak i kada se ne slažete, sa komšijama, iako su mrzovoljne…Ali zaista razgovarajte, tako što ćete čuti onog „drugog“ šta ima da vam kaže.