Piše Ranko Pivljanin: Dok Vučić priča o lažima, istina plače sa lica Luke Mihajlovića

„Fascinantno“ je slušati Aleksandra Vučića dok objašnjava kako funkcioniše i koje posledice proizvodi laž. Radio je to na, onoj, njemu sve omiljenijoj, rijaliti-televiziji u koju se preselio sa Pinka i Hepija, i to na primeru priče kako je u Užicu policija , navodno, udarila trogodišnje dete. Kao neko pita da li ste čuli da je „policija udarila dete od tri godine“, onda sagovornik, kaže „strašno“, zapravo niko decidirano ne tvrdi da se to dogodilo, ali priča se zavrtela i posao je završen. Obaška, što nijedan ozbiljan medij, osim rumora na društvenim mrežama, nije objavio ovu informaciju.

Veliki „istinoljubac“ se naravno nije bavio nečim mnogo opasnijim od proste laži, a to je prećutkivanje istine i to one koja je prvo plasirana kao ordinarna laž, a u čemu je sam učestvovao bezbroj puta. Hoćemo li bar neki primer?

Pa, eto, izađe predsednik sa policajcem u civilu zatvorenog oka od udarca i izjavi kako su mu to napravili demonstranti u protestu ispred RTS-a. Kad se ispostavi da ga je udario kolega iz Žandarmerije, priča se zaboravlja, sklanja, ne kaže predsednik, pogrešio sam, slagao sam, pogrešno sam obavešten, bilo šta, ne daj bože, izvinite…Ništa. Muk i prepuštanje zaboravu.

Mogao je da uzme i primer kada ga neka od novinarki njegovih tabloida pita o „slučaju anesteziologa koji je na Vidovdan udario motkom policajca u glavu“. Nabačenu loptu, zdravo za gotovo, Vučić prima na volej i poentira u svom maniru: „A taj magarac od anesteziologa je motkom tukao policajca. Ne znam da li je gori on ili sudija koji ga je pustio….“ A anesteziolog nije nikog tukao motkom već je pokušao da pomogne momku koji je povređen u policijskom napadu i onda je uhapšen. A „magarac od sudije“ je lekara pustio tek posle nedelju dana i to na pritisak javnosti i njegovih kolega.

Čovek laži i spina, koji je to dvoje uvezao u čelični amalgam, poslednji je koji treba da govori na tu temu, po bilo kom osnovu, jer on laž i istinu, sve i kada bi hteo, više ne može i ne ume razdvojiti, niti dozvoljava da se u propagandnoj kalakurnici koju je napraviio više može razaznati šta je izmišljeno, šta je stvarno, šta je potureno, šta je provereno, a šta sumnjivo. Njemu ne odgovara da se te stvari jasno razdvoje, on savršeno funkcioniše u svetu dezinformacija i poluistina, one su njegovo oružje i sredstvo vladanja kojima pravi invalidno javno mnjenje navučeno na senzacije i takozvane „udarne vesti“ koje nemaju za cilj da se nešto razjasni, već da se događaj i izveštavanje o njemu prilagodi potrebi propagande. Iz te pomrčine iskaču najfantastičnije i najopskurnije konfabulacije po kojima studenti u protestu postaju „blokaderi“ , mediji koji o tome izveštavaju „teroristi“ koje treba spaliti, a svi oni zajedno rade na „nezavisnosti Kosova“ i „proglašavanju Srba za genocidan narod“, a u tom ludilu na kraju i Novak Đoković „osvane“ sa albanskim kečetom na glavi.

Van Vučićevih matrica istina izgleda jednostavno i surovo. Ovih dana ona ima lice studenta Luke Mihajlovića sa trostrukim prelomom kostiju lobanje, lice mladog čoveka unakaženo policijskom palicom, tim poslednjim osloncem ovog zločinačkog režima, koji je tako brutalno pretučen bio dodatno vezan lisicama za bolnički krevet. Za njega Vučića nije pitao niko od bulumente okupljene u onom medijskom kokošinjcu u kome je satima pričao šta god mu je palo na pamet, nije ga se ni on „setio“, Luka nije mogao biti tema, osim kao daleka asocijacija na ispunjenje vlažnog sna glavnog urednika tog paratelevizijskog ćacilenda u kojem „svu tu bagru treba prebiti i pohapsiti“. Što intimno priželjkuje i čemu teži i glavni teoretičar „istine i laži“ samo što on, kako sam reče, i to ne bez zavisti, ne može baš ono „nanu im naninu“ kao što to radi njegov domaćin.

E, u Lukino lice bi Aleksandar Vučić trebalo dobro da se zagleda, da zapamti njegove rane i posekotine i da ga se seti svaki sledeći put kada potegne teške reči ili teške laži i kad nasilnike preimenuje u heroje i pomiluje ih. Ako ništa drugo, trebao bi da se seti da je jedno takvo lice – lice „otporaša“ Radojka Lukovića, sa pečatom Miloševićevog režima na sebi, osvanulo na plakatima širom Srbije 2000. godine. Može on i da „zaboravi“ Luku, ali Srbija mu ga je zapamtila.