0
Pre nego što se pozabavimo službom, možda da poradimo na mraku koji se ogleda u nemogućnosti bilo kakvog dijaloga među političkim neistomišljenicima.
Često koristim rečenicu Petra Božovića iz „Crnog bombardera“ kada na tvrnju Dragana Bjelogrlića da je Srbija demokratska zemlja i da ne zna kakav mrak bi mogao da ga pojede, odgovara sa:
„Demokratski mrak“.
Šeretski i tragikomično deluje u filmu, ali u suštini realno nije daleko od istine. Demokratski mrak je možda nema pojavne oblike kakve je imao devedesetih, ali daleko od toga da ga nema.
Naime, Služba nikada nije doživela reformu, a poslednjih deset godina je jasno stavljena pod partijsku kontrolu. Parlamentarne kontrole i nema, a da budem iskren, nije je bilo ni u periodu od 2000- 2012. Međutim, izbor ljudi koji je vode i kandidati o kojima se trenutno spekuliše pokazuju da je prvi čovek službe tu samo da vladajuća partija obezbedi potreban uticaj, ne ulazeći u to čime se služba bavi dok oni ne gledaju.
Pročitajte još:
Reč „Služba“ i dalje budi na podozrenje i oprez kod prosečnog Srbina, jer je postala entitet koji funkcioniše nezavisno do državnog aparata, bez ikakave efikasne kontrole. Za partiju, BIA je u mandatu naprednjaka „rešavala“ misteriju pada brda u Grdeličkoj klisuri, istraživala ko je spalio električne sklopke u kovid bolnici u Batajnici ili ko je izazvao nestašice šećera ili da li je bilo sabotaža u EPS. Nismo saznali zaključke do kojih je došla.
Zvanično je objavljeno da se time bave samo da bi se stvorio politički prizvuk koji je trebalo da prikrije nesposobnost ljudi iz Nemanjine 11 da se bave svakodnevnim stavrima – gradnom puteva, grejanjem…
Zbog toga s čini nebitnim da li će na čelo Službe Aleksandar Vulin, Marko Đurić ili neko iz BIA. Nema kontrole, bitno je da se , kao i ministri, javlja na telefon. Zna se čiji.
Ono što je zabrinjavajuće je da tmina postala još crnja.
Marljiv rad na iskopanim rovovima „njih“ i „mrzitelja“ u koje naprednjaci ubrajaju svakoga ko misli drugačije zaokružen je činjenicom da nijedan funkcioner SNS ne želi da govore za medije koji o vlasti izveštavaju kritički.
Dokaz za to je da se pojedini članovi vladajuće koalicije neretko kolegama izvinjavaju u neformalnim razgovorima što ne mogu da govore jer „Vučić to ne sme da čuje“. Delom zbog toga što je to stvarno tako, a delom jer su i sami svesni da će teško naći argumente kojima će braniti politiku koju predstavljaju pa to dođe kao najlakši izgovor. Poslednje, ali ne najmanje važno, je što se tako stvara slika jednostranih medija koji samo kritikuju, dakle, što bi rekao Vođa i sledbenici- „mrzitelji“.
Sa druge strane, prorežimski mediji ni ne pokušavaju da čuju drugačiji stav. Kod njih je senzor autocenzure automatski uključen i umesto alarma pojavljuje se oblačić u kome piše „nemoj to, zvaće znaš odakle“.
U uređenoj državi bilo bi svejedno ko je na čelu službe sa efikasnim sistemom kontrole. U ovako neuređenoj, takođe je svejedno jer on ili ona radi za onog koji vlada.
Pre nego što se pozabavimo službom, možda da poradimo na mraku koji se ogleda u nemogućnosti bilo kakvog dijaloga među političkim neistomišljenicima.
Kad se tu razdani i ovaj demokratski mrak činiće se za nijansu svetlijim.
