0
"Troškovi: grejanje, struja, telefoni, dizel, hrana, knjige, porez za stan, 150.000 dinara mesečno. A ja sa 27 godina radnog staža, kardiolog, redovni profesor, imam baš toliko. Sa tim se ne može živeti", kratko je napisao beogradski kardiolog na društvenoj mreži. Verovatno nije ni slutio da će time sem na loš tretman zdravstvenih radnika ukazati na još jedan problem u ovom našem napaćenom društvu.
Objava je izazvala buru komentara, u kojima su građani očekivano ogorčeni zbog činjenice da jedan vrhunski stručnjak koji spasava ljudske živote ne može sebi i porodici svojim radom da obezbedi pristojan život.
Međutim, u oči upadaju i oni koji smatraju da je bezobrazluk što se doktor uopšte žali na svoja primanja.
„Budi zadovoljan, brate. Malo li je 150k”, jedan je od komentara.
„A šta misliš onda kako žive ljudi od socijale, od 9.500 dinara ili poljoprivredne penzije od 13.000 dinara“, stiglo je i pomalo ljutito pitanje.
Odakle ljudima potreba da tako reaguju? Da napadnu čoveka koji samo želi da živi pristojno od svog rada, kako vidi da žive njegove kolege u inostranstvu?
Zašto je loše želeti nešto bolje za sebe i svoju porodicu?
Zašto je nepristojno ako neko ko je proveo više od 10 godina na fakultetu i brojnim specijalizacijama i sad spašava živote teških srčanih bolesnika, želi da ima platu veću od prosečnog građanina sa završenom srednjom školom ili zanatom?
Zašto je greh ne pristajati na tu uravnilovku bede koji nam u Srbiji neprekidno nameću uz ono tradicionalno:“Ćuti, može da bude i gore“?
Zašto vrhunskom beogradskom kardiologu treba da je dovoljno 150.000 dinara kad u istom tom Beogradu partijski kadar dobar svakoj vlasti dobija najmanje 180.000 za upravljanje metroom, koji glavni grad nema i neće ga još godinama imati?
Koje je to dno na koje svi mi, od tapetara do lekara, moramo da padnemo,da se ne čuje ono famozno: „Ćuti, može da bude i gore!“?
Tužno je što narod koji voli da se hvali svojom hrabrošću i drčnošću, u praksi većinski spusti glavu pred svakim poniženjem, prekoravajući ispod oka onu manjinu koja se drzne da se usprotivi i poželi nešto bolje za sebe i svoje.
Dok većina osuđuje pojedince koji se bune, materijalni i moralni ponor u koji svi upadamo sve je dublji. I u takvom društvu nema mesta čuđenju sveopštoj materijalnoj, ali i moralnoj bedi u svim segmentima života, od ulice do medija.
Ambisu kroz koji padamo nećemo videti dno sve dok se čuje ijedan glas koji makar i kroz šapat progovara: „Ćuti, može da bude i gore!“