0
Kažu da su srećni ljudi rođeni u nedelju ili na neki praznik. Juče bila nedelja, a praznik kako kome... Jedni ga se sećaju sa nostalgijom, drugi su, uglavnom zbog Rusa, otaljavali nekakvu proslavu, kao red je zbog „okruglih“ 80 godina, treće je, kao i obično, bilo baš briga i za juče i za danas, a sve više i šta će biti sutra...
Ja sam rođen 2. oktobra 1949. u Vršcu. Bila je i nedelja i praznik, Dan oslobođenja mog rodnog grada. U čast tog istorijskog datuma svečano je otvoren Gradski stadion, na kome je odigrana prijateljska utakmica između reprezentacija Jugoslavije i Vojvodine.
(Daleko bilo, već smo igrali, prvo kao SR Jugoslavija, potom kao Srbija i Crna Gora, a sada i kao Srbija, sa svim državama nastalim iz „svetlim suncem obasjane“, od susreta sa Kosovom čuvaju nas samo Uefina pravila dirigovanog žreba, još samo fali da i Vojvodina samostalno istrči na teren…)
U Vršcu su nekad ime „Drugi oktobar“ nosili jedna škola, ulica, kafana, kulturno-umetničko društvo, autosaobraćajno preduzeće, komunalno preduzeće… Danas se to zadržalo samo na tabli tamošnjeg pogrebnog zavoda.
* * *
U Beogradu je „Dvadeseti oktobar“ uglavnom tužno sećanje na davno zatvoreni bioskop sa dve sale u Balkanskoj, mada to ime i sada nosi osnovna škola u Novom Beogradu. Bioskop je, na žalost, upisan u crnu hroniku antijugoslovenskog terorizma, jer je u njemu 13. jula 1968. od strane ustaških ekstremista aktivirana eksplozivna naprava, pri čemu je izgubio život razvodnik Savo Čučurević, devedeset ljudi povređeno, a studentkinja Magdalena Novaković ostala bez obe noge.
Od tada se u Beogradu svaka dojava o podmetnutim bombama prima sa posebnom pažnjom, a apsurd koji samo život može da namesti sadrži podatak da je tokom prošle školske godine najviše takvih informacija bilo baš za školu „Dvadeseti oktobar“.
Ne znam da li je to nekakav ogranak nekadašnje velike fabrfike nameštaja, tek u Ugrinovcima i danas postoji firma iz iste branše pod imenom „Dvadeseti oktobar MGL“, a na dan kad je Beograd oslobođen u Drugom svetskom ratu podsećaju i po jedna ulica u Malom Mokrom Lugu, Borči i Kaluđerici.
* * *
To ime nosio je i vrtić nedaleko od Gradske bolnice, osnovan 1969. godine, što je promenjeno 1997. jer navodno „nije bilo zgodno za ustanovu ovog tipa“, pa se sad zove „Maštarija“. Bilo je to u jeku najveće euforije brisanja jedne i stvaranja potpuno nove istorije. U okviru čega je i Beograd promenio Dan grada koji se sad slavi u aprilu…
Zbog toga nije čudno što je pre tri dana na zgradi Instituta za javno zdravlje prekrečen mural koji je tamo stajao punih deset godina, iscrtan u čast 70-godišnjice oslobođenja Beograda. Branislav Dimitrijević iz udruženja “Kurs”, koje ga je tada tamo, uz sve dozvole, legalno postavilo, kaže da je on smetao sadašnjoj gradskoj vlasti i ministru kulture Nikoli Selakoviću, te da su ga oni prekrečili, jer, kako kaže, ispoljavaju otvorenu mržnju prema antifašizmu.
Tog oktobra 2014. je, zbog posete ruskog hazjajina, vojna parada u čast Dvadesetog oktobra održana tri dana ranije, ali to su mnogi zaboravili istom brzinom kao i nesretnika koji je tada izigravao predsednika Srbije…
* * *
Mirina i moja najstarija ćerka Milena rođena je 19. oktobra 1975. u Beogradu. Izabrala je da se rodi u nedelju a ne sutradan na Dan oslobođenja našeg glavnog grada, koji se tada uveliko slavio. Zato već godinama tvrdim da je ne samo srećna, već i pametna naša Mica, jer praznici budu i nestanu, a nedelje su večne.