0
Neće biti prvi put da citiram izjavu moje drage koleginice Vesne Mališić kako predsednik svega ovoga “u zemlji Srbiji nema drugu opoziciju, osim realnog života”. Izgovoreno u studiju N1 televizije one večeri pre još malo pa četiri godine, kad je na medijskom nebu zasijala zvezda Jelene Zorić, koja je uživo pratila brutalno gušenje kratkotrajnog postkoronarnog sedmojulskog ustanka, možda i ne bi bilo zapamćeno da se u narednom periodu nije bar pet, šest puta pokazalo kao još brutalnija činjenica.
Bilo da su u pitanju izbori, a od tada smo ih imali tri puta, bilo da je reč o kalemljenju opozicije na ogorčenje građana, uvek je na kraju ispadalo nešto što podseća na antologijski aforizam Vlade Bulatović Viba (1931-1994): “Naši Napoleoni ostaju ovde, a narod šalju na Svetu Jelenu”.
* * *
Nisam baš sklon deljenju naroda na prvu, drugu, treću… a nedavno sam video da postoji i “deveta Srbija”, jer kakva je razlika ako ste namagarčeni kad ste iskreno bili zabrinuti za sudbinu preostalih sunarodnika na Kosovu i Metohiji, pa vas ispred Hrama Svetog Save okupili “Milica lažljivica” i “Miloš Francuz”, plus zavetnik Boško. Ako je za neku utehu, pomislite samo kakve su budale ispali mlađani naprednjački aktivisti dok su tih dana a naričito noći ispisivali šablonizovane grafite po trotoarima, stajalištima gradskog prevoza ili sveže okrečenim fasadama, kad sad moraju da stoje mirno kad se pojavi ista ta Milica, maltene desna ruka voljenog predsednika.
PROČITAJTE JOŠ:
Ništa manje, ako ne i mnogo više osećaju se prevarenim desetine hiljada građana, koji su početkom maja prošle godine, užasnuti masakrima u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i mladenovačlim selima Dubona i Malo Orašje izašli iz svojih zona komfora i makar jednom nedeljno postavili pitanje konkretne odgovornosti za evidentan porast nasilja u društvu. Vlast je u tim trenucima bila ozbiljno uzdrmana, čak ni sveprisutnog, sveznajućeg i osvemubrinućeg predsednika nigde nije bilo nekoliko dana, progovorili su ljudi iz naroda, profesori, umetnici, pravnici… a onda su se, mic po mic, protesti protiv nasilja razlili po meandrima partijskih interesa, ličnih sujeta i već tradicionalne neodgovornosti pred istorijski trenutkom.
* * *
Umesto opozicionih političara, bar kad je Beograd u pitanju, progovorio je narod i tu negde oko polovine izašlih na dva poslednja izbora za gradsku upravu pokazala da “nismo za Vučića”. Of course, bilo je iluzorno očekivati da će se u prvom slučaju već pomenuta zvezda uz Kaluđerice, a u drugom lažni “narodni doktor” opredeliti za razvlačenje po televizijama za ružičastu sreću i podguznim medijima (u prevodu, za pakt sa žutim đavolom), tako da se glasanje mnogih, u duši dobronamernih ljudi, za te opcije pokazalo manje korisnim nego za do-je-banog Radulovića ili za njegovog margarin partnera koga se neki još sećaju kao predsednika Srbije.
Ako vam nije jasno šta je pisac hteo da kaže, setite se da su za dvanaest dana novi izbori diljem Srbije, pri čemu su najvažniji ovi za prestonicu. Ako imate živaca odgledajte sat, dva programa televizija sa naci-frekfencijama, pa prošetajte gradom i pogledajte bilborde ili kupite novine koje ne kriju ispod tezge, pa ako i tada budete imali utisak da izbori samo što nisu, odnosno da će na njima moći da se bira, onda ste u potpunosti potvrdili još jedan antologijski aforizam, ovog puta mog prerano preminulog prijatelja Vuka Gligorijevića (1946-2003): “Svako ima pravo da bira i da bude biran, svako ima pravo da se kreće i da bude kreten“.
* * *
Ali, kad god se učini da predsedniku svega ovoga niko ne može ni da prismrdi, pojavi se njegov glavni i (po Vesni Mališić) jedini protivnik. Realan život. Videlo se to najbolje prošlog četvrtka kad su prosvetari blokirali centar Beograda, ovog puta ne zbog malih plata već realno uplašeni za goli život, izloženi šikaniranju sve obesnijih đaka, sve luđih roditelja i sve besmislenijih propisa.
Brzina kojom je usvojen njihov osnovni zahtev da nasilje u školi ne bude “dečja posla” ili “događalo se to i ranije”, već da bude kvalifikovamo kao krivično delo ili napad na službeno lice, svedoči o opravdanom strahu vlasti od bilo kakvog izražavanja nezadovoljstva na platformi zvanoj ulica, milion puta efikasnijoj od svih opozicionih saopštenja ili dosetki tastatura revolucionara po društvenim mrežama.
Problem je, by the.way, što kad protestuju prosvetari psuju taksisti, kad se bune taksisti gunđaju korisnici gradskog prevoza, a kad točak sa razdrndanog autobusa ubije prolaznicu baš nikog nije briga!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare