Piše Ivan Mrđen: Ima li sreće „negde u sredini“

Rastužio me prekjuče kolega Nebojša Vučinić, objavivši fotografiju sa njegovim ocem, poznatim novinarem “Sporta” Miloradom Vučinićem (1938-1995), snimljenu krajem šezdesetih ispred zgrade “Borbe”. I kratak gotovo lirski zapis:

“Danas bi ćale napunio 85. Za nešto više od mesec dana, ja ću napuniti 57. Koliko je on imao, kad je umro. I započeću prvu godinu svog života u kojoj ću reći da duže živim bez njega, nego što sam živeo sa njim.”

Na današnji dan, pre 33 godine umro je moj otac Anton Mrđen (1925-1990). Prilično sam stariji od Nebojše, tako da mi treba još nekih osam, devet godina da i matematički mogu da kažem da dužem živim bez njega, nego što sam živeo sa njim. U stvarnom životu, međutim, sa ocem sam živeo samo do svoje dvadesete, a narednih dvadeset su naši životi proticali nekako paralelno, jer su i moje studije, i moja zaposlenja, pa i moj brak i moja deca prolazili bez njegovog prevelikog uplitanja…

Nešto nije razumeo, nešto nije prihvatao, ponečega se plašio, tako da nije slučajno što je dugo jedan od mojih favorite filmova bio onaj “I Never Sang for My Father” (američki iz 1970. godine, režija Robert Anderson, za ulogu sina Džin Hekman nominovan za Oskara).

***

“U stvari, dok ne počnemo da se prisećamo, i ne znamo koliko sećanja imamo”, napisao je Nebojša Vučinić. Ja sam većinu svojih, kad je reč o mom ocu, sačuvao u romanu “Koverat Ane Zonai” (“Prometej”, Novi Sad, 2021.), iz koga, nećete mi zameriti, prenosim ovih nekoliko pasusa:

Postoje ljudi koje je teško voleti, jer su davno izgubili volju. I za ljubav, i za život. Spolja izgledaju čak pitomo, dok im ne priđes bliže. Teški k‘o crna zemlja, opasani bodljama, pružaju otpor bilo kakvoj povezanosti… Sve je za njih napad i sve je opasnost, sve je kod njih bunker, u kome imaju pravi arsenal, od običnih praćki do razornih bombi, samo što najčešće bombom gađaju komarce, a praćkom one koji i ne žele da ih vole. Oni nikad ne saznaju da je samo dovoljno skinuti oklop i da će ljubav biti mnogo lakša nego što su strepeli.

Anton Mrđen za koga je tek nekoliko godina pre smrti utvrđeno da mu je pravo ime Ante nije bio od ljudi koji se olako mire sa svojom životnom situacijom, mada je često izgledalo baš tako, da se predao i prepustio drugima da mu uređuju svakodnevicu, smišljaju planove i po svom nahođenju tumače njegovu prošlost. Takav utisak nametao je i on sam svojom neplahovitom prirodom i povlačenjem u sebe, mirnoćom u razgovorima i izbegavanjem neprijatnih tema, posebno onih koje su vezane za neke prelomne trenutke njegovog prethodnog života i radnog angažovanja, za koje bi teško moglo da se kaže da je nekakva “karijera”. Samo bi ponekad, kad neko baš pretera u nečemu što njemu nije odgovaralo, reagovao tako što bi naglo ustao i uz tek promrljanu psovku napustio i mesto i društvo.

“Bilo, pa prošlo”, imao je običaj da kaže i da, odmahnuvši rukom kao kad mašemo nekome ko odlazi ili ga teramo od nas, jasno stavi do znanja da je za njega svaka takva diskusija odavno završena. Naročito ako je reč o burnom i kratkom zajedničkom životu sa Anuškom, kako je on najčešće zvao svoju prvu “bračnu drugaricu”. Na kraju krajeva, ni njoj nikad nije sve ispričao, jer je polazio od nečega što mu je svojevremeno rekao njen otac, vršački vatrogasac Hodi Đerđeli: “Onim što ljudi ne znaju o nama nikad neće lupati glavu i ispirati usta!”

***

Antona Mrđena je komšiluk na kućnom broju 18 u Doksimovoj ulici na Čukarici zapamtio baš kao takvog, zatvorenog i nepoverljivog čoveka, za šta su uglavnom krivili njegovu drugu ženu Janju, “koja mu ne da ni da pisne”. U tom dvorištu koje su uokviravale tri prizemljuše sa pet stančića ne većih od po dvadeset kvadrata svi su znali sve o svima, od toga šta su danas imali za ručak, čija deca su dobila batine, ko se čime ponovio… Sve do toga iza čijeg prozora se tokom noći čulo otežano disanje, izuzev komšinice Bose, konobarice iz “Dva lađara”, koja je noću, kad je mislila da svi spavaju, to isto radila nasred avlije sa svojim čovekom, milicionarom Vasom iz iste takve prizemljuše na drugoj strani ulice.

“Onim što ljudi ne znaju o nama nikad neće lupati glavu i ispirati usta”, tako je Anton govorio Janji, što mu je, ruku na srce, omogućavalo da ni sa njom ne priča o nekim događajima iz svog prethodnog života, a naročito braka.

***

Do prilike da solidno zaradi i prilično dopuni porodični budžet, posebno kad je otišao u penziju, glava porodice Mrđen je došao sasvim slučajno. Nešto para od jednog povećeg dobitka na lotou, naravno da ne zna Janja, pozajmio je nekom kolegi koji mu je posle dužeg vremena ponudio da dug vrati tako što će mu pokloniti vanbrodski ”Tomosov” motor za čamce, poznatiji kao ”penta”.

Motor je stajao neko vreme u magacinu ”Kartonke Avala”, a Anton je pod izgovorom da mu prija šetnja čitavog proleća odlazio na Adu Ciganliju, koja je u to vreme bila samo ada, rečno ostrvo – kako bi stajalo u njegovom leksikonu za enigmatičare. Kad je pogodio da kupi jedan prilično očuvan čamac, koji je stajao privezan uz splav na savskom kupatilu Sportskog društva ”Grafičar”, gde je mogao za neke sitne pare da drži i svoj motor, jedne nedelje je iznenadio čitavu porodicu prvom vožnjom oko Ade. Priča je dalje, ukratko, išla tako što je prilikom neke od narednih vožnji počela da pada kiša, pa je Anton na svoj čamac ugradio metalnu konstrukciju preko koje je mogla da se prebaci cerada i dobije nekakva ”kabina”, mada nije znao da odgovori na pitanje svoje supruge ”a šta ćemo mi na Savi kad pada kiša”… Kad su na ”Grafičarevom” kupatilu obili magacin i pokrali neke mnogo bolje motore za male pare kupio je splav sa kućicom, koju je tog leta prepravio u dvosoban stan duplo veće kvadrature od onog u Doksimovoj ulici, zbog čega se cela porodica iduće godine već krajem maja preselila na stranu Ade koja gleda ka Novom Beogradu, nedaleko od reni bunara broj četiri…

Prepravljajući stari splav i kućicu, koji je prodao krajem tog leta, Anton Mrđen je došao do nekih originalnih ideja za konstrukciju i raspored prostorija, te korišćenje ”tavanskog” prostora, što je naredne jeseni sa svojim mlađim sinovima pretvorio u ”splav broj dva”, za koji je nekim čudom dobio mesto nizvodno od kupatila ”Beograd”, odmah pored čuvenog splava Udruženja filmskih radnika Beograda, na kome su neprikosnoveni ”carevi” bili braća Dušan i Pavle Vuisić, oko kojih se okupljala sjajna ekipa, pre svega pijanaca, ali i dobrih muzičara, veštih roštiljdžija i ugursuza svake vrste spremnih na razne podvale i zezancije.

Vremenom je i Anton Mrđen stasao u jednu od savskih legendi, jer je, posebno od kad se penzionisao, gradio izvanredne splavove, uglavnom po narudžbi. U sezoni bi on i njegovi mlađi sinovi Zoran zvani Mića i Vladimir, dosta vešti u baratanju čekićem i testerom, pravili i po tri, četiri splava, a neka njegova rešenja za razdvajanje dnevnog boravka i nus-prostorija i danas se koriste u izgradnji ovakvih objekata, posebno od kad su splavovi počeli da se pretvaraju u kafane.

Vrhunac njegove karijere bio je rad na katamaranu legendarnog ”Paje” Vuisića, ovekovečenog u drugom nastavku televizijske serije i filma ”Kamiondžije”, gde postoji i lik ”drug Mrđa”, koga igra glumac Mića Tomić, inače najpoznatija ličnost koja je svraćala u Doksimovu ulicu, jer je kasnije oženio svoju koleginicu Ljiljanu Krstić iz dvorišta na broju 14.

Zato je sve iznenadila Antonova odluka da prestane da se bavi tim poslom i da proda svoj splav i kupi luksuzno opremljen brod. U nečijem drugom životu to bi bila kruna priče, od razdrndanog ”Tomosa” do maltene jahte, ali on nikad nije preboleo što je, kad je već imao imao brod, morao njime da plovi, uglavnom samo sa Janjom, pa je sve manje vremena provodio na Adi Ciganliji. Brod su prodali posle tri godine i preostala leta zajedničkog života su putovali Jugoslavijom u svom ”stojadinu”, koji su noću pretvarali u ”kamp kućicu”.

***

Anton Mrđen nije odgovarao na prigovore i zadirkivanja savskih drugara, verovatno i sam svestan da je pogrešio, samo je jednom čuvenom ”Lali” sa ”Šećerančevog” kupatila rekao nešto kao da je on uvek želeo samo “mali, spor i jednostavan život” i da je “najsrećniji ako je negde u sredini, tamo gde jedino ima mira“.

„Šta ako sam ja osrednji i biram da budem u skladu sa tim? Stalno su mi govorili da treba da budem energičniji, da napredujem, da nešto gradim, da se takmičim za bolje i veće. Ali šta ako ja to jednostavno nemam u sebi? Šta ako me sva ta trka čini tužnim, istrošenim i umornim? Bez volje. Šta ako ja ne želim da završim knjigu sistema za loto ili da napravim neki drugi veliki biznis? Šta ako ja nisam stvoren za mahniti tempo ovog društva i više ne mogu da držam korak sa njim? Šta ako ja prihvatam svoja ograničenja i ne želim više da se borim protiv njih? Pomirio sam se sa tim ko sam i šta meni treba, a pozdravljam svačije pravo da uradi to isto. Sve što ja želim jeste mali, spor, jednostavan život. Osrednji život. Lep, miran, bezbrižan život. Ja mislim da je to sasvim dovoljno!“

„Lala“ ga je saslušao, slegnuo ramenima i u samo pet reči sažeo neočekivano filozofiranje svog prijatelja:

„Znači, nećeš još jedno pivo?!“