117
Ljudi širom sveta izbegavaju da prate vesti, pokazalo je istraživanje Instituta Rojters Univerziteta Oksford u kojem je učestvovalo blizu 100.000 ispitanika iz 47 zemalja.
Procenat ispitanika koji su naveli da ponekad ili često aktivno izbegavaju vesti porastao je sa 29 odsto iz 2017. godine, na 39 odsto, pokazalo je istraživanje, a trend se objašnjava ratom u Ukrajini, pandemijom korona virusa, i generalno lošim vestima kojima se publika bombarduje. I to nije samo trend kod onih koji su inače slabo ili nikako konzumirali vesti: ekstremna zainteresovanost za vesti – kod takozvanih „njuz džankija“ – pala je sa 63 na 46 odsto.
Ostadosmo, znači, bez posla, što možda i nije loše ni po nas ni po naše čitaoce. Bog zna da bi novinari u Srbiji bili srećniji da ne moraju da pišu vesti koje im direktno ugrožavaju bezbednost i urušavaju mentalno zdravlje. S druge strane, građani bi bili srećniji da umru u neznanju. U ovo drugo sam posebno siguran.
Kroz karijeru, najgluplje sam se osećao u dve situacije: kad bi mi urednik rekao da „donesem vest“ u društvu (odavno, mnogo pre 2017.) anesteziranom do te mere da ni one novosti koje su direktno vezane za život koji vodimo (recimo, da neće biti vode na toj i toj lokaciji celog dana) ne izazivaju pažnju; i kada bi nekome sinulo da nam treba „više lepih, pozitivnih vesti“. Vest, ako je zaista značajna, teško može biti lepa ili pozitivna. I u novinarstvu i u životu je tako, uzmite sebe za primer, šta bi vam bilo važnije – povećanje plate ili negativan nalaz lekara? Ili, manje radikalno, otvaranje šoping mola u komšiluku ili pomenuti prekid u snabdevanju vodom? Jasno vam je na šta ciljam.
117
40
81
Problem sa opadanjem interesovanja za vesti u Srbiji i globalno je taj što to direktno uništava demokratiju. Nema demokratskog društva bez vesti, nema demokratske vlasti bez informisanog birača, i konačno, nema odgovornosti za odluke za koje niko i ne zna da su donesene. Tri su okolnosti koje direktno povezuju „vest“ i „glas“ u Srbiji.
Evo, recimo, odluka da se u Srbiji otvori rudnik „Rio Tinta“ 2028. godine, koju nam je otkrio „Fajnenšl tajms“ bitna je i potencijalno jako loša vest za Srbiju. Odluka koja je vesti prethodila je očigledno ranije doneta, ali pošto nam je niko nije obznanio pre izbora, građani zapadne Srbije morali su na birališta bez tog saznanja. To što ta odluka nije bila objavljena pre izbora direktno je uticalo na ishod izbora. Jednostavno.
Drugi problem, lokalni, ne globalni, je taj što i kad se vest objavi postoji mogućnost da je skoro niko neće čuti. Srbija je po tome zaista evropski fenomen: vaša informisanost direktno zavisi od toga koju kablovsku mrežu imate. Tako da, korisnici „Telekoma“ ovu vest ne bi primili ni da je objavljena koji dan pre 2. juna. Prosto, niko im je ne bi rekao.
Treći problem, takođe vrlo lokalan. Čak i kada se vest objavi, čak i kad ima koga da je čuje, pa taj neko još i glasno izrazi negodovanje zbog urađenog, nikome nije stalo. Predsednik Vučić odavno je patentirao odbrambeni mehanizam, prema kom je „Pa šta?“ i „Da, i?“ validan odgovor na svaku novu svinjariju koju njegova vlast napravi. Recimo, „Da, i?“ je odgovor na ranije pomenuti „Rio Tinto“, „Pa šta?“ je odgovor na ukidanje oslobađajuće presude policajki Katarini Petrović, a „Baš me briga“ bi koliko danas mogao biti odgovor na reakciju SANU na ideju o rušenju Generalštaba i Sajma.
Još smo dobro prošli kad dobijemo „Pa šta?“. Često nema apsolutno nikakvog odgovora na informacije, pitanja, sumnje, saznanja. Biće da je tako bilo i u srednjem veku: neka bolest pomori pola sela; ti odeš pred zidine dvorca svog gospodara da ga pitaš šta da radiš; straža te vrati nazad; ako se mnogo buniš – dobiješ batine, za primer.
To je i danas modus operandi režima. Problem za njih je, ponavljam to uvek u zaključcima ovih tekstova, što srednjevekovne vlasti nisu padale na izborima, mirnom primopredajom dužnosti, nego su padale sa tih zidina u blato, dosta naglo i nasilno.