0
Đurica Stankov jedan je od retkih koji imenom i likom stoji ispred HIV pozitivnih ljudi u Srbiji, kao aktivista se zalaže za njihove potrebe i dostojanstven život, a svoju životnu priču nudi kao opomenu mladim ljudima.
Đurica je HIV pozitivan od 2004. godine. Sa dijagnozom je, kaže, dobio novi smisao života – borbu za ljudska prava HIV pozitivnih ljudi u Srbiji. Dok se priseća života pre toga, ima potrebu da poveže sve životne okolnosti koje su vodile u bolest. Glas mu je smiren, odavno se pomirio s njima.
„Ja sam rodom iz Vršca, odrastao sam na gradskoj deponiji, s majkom, polubratom i očuhom. Među Romima sam bio ‘bela ovca’ i dobijao svaki dan batine, u školi od svojih vršnjaka, jer sam živeo s Romima. Ipak, ja sam bio srećan. Nakon osmogodišnje škole sam umesto da sam nastavio srednjoškolsko obrazovanje, bio primoran da se oženim da bih tek kasnije završio večernju školu, a onda i za kuvara. U Beograd sam došao nakon porodične tragedije. Izgubio sam majku, vrlo brzo i dete, rastao se sa ženom i došao u Beograd. S obzirom na to da sam ja biseksualno orijentisan, pa samim tim i pripadnik gej zajednice, gde su ljudi nekako otvoreniji i povezaniji međusobno, delovalo je da mi je lakše da se snađem nego nekom drugom detetu iz provincije… Ali sve je to bilo lažno, ja sam bio previše mlad i prividno je bilo da imam više mogućnosti, priča je sasvim drugačija. Vucarao sam se od stana do stana i doživljavao, pored prijatnih, i često neljudska ponašanja“, priča Đurica.
„Kada sam konačno stao na noge, desio mi se još jedan veliki peh. Tada su se pojavile prve gej fotografije u ovom delu Evrope, na Balkanu, na njima smo bili moj, tada već bivši, prvi dečko i ja. To je bilo 1996. Ja sam bio pevač, u Vršcu i okolini gde sam radio, svako dete me je znalo i volelo. A onda sam izašao na naslovnici tada jedinog porno časopisa, to je bio skandal. Odjednom više nisam bio miljenik, Odjednom više nisam bio Đuki, kako su me na ulici dozivala ta deca, sad je bilo: ‘Eno ga peder!’. Jer to su najverovatnije čula u kući. I tad je nastao moj problem. Nisam mogao da se zaposlim ni kao pevač, ni kao kuvar. S druge strane zbog tih gej fotografija dobijao sam dosta ponuda od domaćih producenata za snimanje pornića. Prolazili su meseci i na kraju sam pristao, jer su se ti pornići radili za američko tržište. Ja sam tad znao o HIV-u koliko i svaka druga osoba, samo ono osnovno. Bavio sam se pornografijom i 99 odsto filmova snimalo se bez zaštite, međutim ja sam se osećao sigurno zbog redovnih testiranja. Onaj ko te angažuje i test na kome piše da si zdrav kao i tvoje kolege bile su garant te da je to tako, da si bezbedan i ti u to veruješ, jer nemaš druge informacije“, kaže Đurica.
Pročitajte još:
Na trenutak zastaje sa pričom, gorko se osmehuje. „Znaš, to se desilo baš kad sam bio u situaciji da iz niskobudžetnog odem korak više. Agent koji me je pozvao u Budimpeštu, javio mi je da će biti snimanje, kao, dolazi Roko Sifredi, poznati porno glumac, sutra je testiranje, prekosutra kasting… Meni je to zvučalo kao da mi se nudi mogućnost za Holivud“, priseća se naš sagovornik. Na tom testiranju na HIV, njegov rezultat je bio „ni pozitivan, ni negativan“. „Tako se moj uspon zaustavio, a prilika da upoznam Roka Sifredija ostala samo u domenu mašte.“
Đurica se seća kako se iz Budimpešte vratio pognute glave, pune strašnih misli. Seća se i kako je prvi put kad je otišao do Infektivne klinike, hteo da se okrene i pobegne kad je video zgradu, koja je i danas u istom stanju. Seća se svakog dana tokom šest meseci koji je proveo u strepnji dok se nije potvrdilo da ima HIV.
„Ja sam bio jedan od retkih koji je HIV otkrio u fazi inkubacije, što je neka sreća u nesreći. Ali prošlo je mnogo vremena dok se potvrdilo. Ja sam imao test koji je bio negativan, ali je postojala sumnja. Pa sam došao za dva meseca i opet je bio negativan, a onaj drugi pokazao je da postoji neka reakcija. Tek treći put kad sam otišao, šest meseci posle onog inicijalnog sumnjivog testa, potvrđeno je da imam HIV. To mi je bilo najteže, tih šest meseci sam svaki dan živeo u iščekivanju. Delovalo mi je kao da svi rade nešto protiv mene. Razvlače te od klinike do klinike, svi te nešto pitaju, zadiru u privatnost, testiraju, svi te gledaju kao da si govance koje hoda, a ti nemaš ništa. Koliko god da nisam bio posebno pobožan, tad sam se molio svaki dan i Bogu i svim znanim i neznanim svecima samo da sad bude sve u redu, samo da budem zdrav, i sve ću da uradim, promenim…“, priča Stankov.
Seća se i kako je počeo da se neobjašnjivo smeje kad je jedna doktorka sa Studentske poliklinike njegovu situaciju opisala kao „sivilo na kraju tunela“. U tom momentu je bar znao na čemu je, iako je u međuvremenu shvatio šta znači imati HIV u srpskom društvu.
„Ja to nikad nisam krio, svi ljudi oko mene su znali. Iz ove perspektive mislim da sam uradio pravu stvar, ali tada me je to jako bolelo što su ljudi, kojima sam pomagao, koje sam primao kod sebe, kad sam im rekao da sam možda HIV pozitivan – kao opareni su svi nestali iz mog života. I hajde što su nestali, nego kao da su bili plaćeni da šire priču. U kratkom roku ne samo da su svi znali da imam HIV, nego da već umirem, raspadam se.“
Ali to nije bio kraj. Spekulacije su prerastale u ozbiljne optužbe.
„Doživeo sam suočavanje na Infektivnoj. Došla je osoba, muška, veoma mlada, tek joj je bio ustanovljen HIV, i kad su ga pitali kako se inficirao, rekao je da je to bilo u homoseksualnom odnosu, da ga je najverovatnije inficirao Đurica koji ima lepog šarenog psa. Nismo se ni poznavali. Kad sam došao na kliniku s tadašnjim načelnikom, nisam znao šta se dešava, vidim dečka, upoznajemo se, doktor pita: ‘Vas dvojica se ne znate?’ Obojica sležemo ramenima. ‘E, pa to je taj Đurica kojeg si imenovao.’ I to nije jedini put. Mi imamo krivični zakonik koji sankcioniše nekog čak i ako on ne zna da prenosi HIV. Takve optužbe su jedan od razloga zbog kojih sam odlučio da i putem medija izađem u javnost kao HIV pozitivan.“
Drugi razlog je, kaže, bio da pomogne mladim ljudima da ne naprave iste greške koje je on pravio. Đurica Stankov danas, između ostalog, drži predavanja mladima o zdravim stilovima života i podiže svest o prevenciji HIV-a i seksualno prenosivih infekcija.
„Iskreno, ne mislim da sam ja baš reprezentativna osoba za javno istupanje na tu temu. Upravo zbog moje prošlosti. Mnogi ljudi razmišljaju na taj način: ‘Čekaj, on je snimao porniće, to je rizično ponašanje, gej je, promiskuitetan, menjao je partnere’… Pokušavam da im objasnim da prosto ja nisam bio takav, niti sam se drogirao, niti sam pio. Ja sam bio tamo pravo dete iz provincije. Međutim, ovde i dalje vladaju predrasude o tome ko može da dobije HIV – korisnici droga, seksualni radnici, gej osobe. A uopšte nije tako – ove grupacije su samo u većem riziku u odnosu na druge ljude. Hivom se može inficirati svako ko ima seksualni odnos bez zaštite, odnosno kondoma“, objašnjava Đurica.
Tu je i kada treba dati savet, uputiti na određenu instituciju, usmeriti nekog na prave informacije, ili jednostavno utešiti.
„Nedavno sam imao slučaj, pozvao me je dečko od 20-ak godina, uplakan, nema koga šta da pita. Bio na infektivnoj, potvrđeno je, a od doktora je dobio samo: ‘Ne brini, biće sve u redu’. To možda jeste tako, ali on ništa ne zna, njemu ništa to ne znači dok gleda papir na kojem piše da ima bolest od koje zna da se umire, zbog koje svi beže od tebe, zbog koje će svi da misle da si loš i da si to zaslužio. Jer takvi su stavovi i mišljenja u Srbiji.“
U tom kontekstu, ističe da je jako je izražena autostigma kod HIV pozitivnih, a o tome se malo priča.
„Jedan prijatelj, koji je bio veći aktivista nego ja, koji me je i uveo u taj svet, pozvao me je na nedeljni ručak kod svoje porodice i njegova majka postavlja sto, a pred njega stavlja plastični escajg za jednokratnu upotrebu. Otac i majka su mu oboje doktori na VMA, znači, nisu neki malograđani, nepismeni, već ljudi koji znaju. Bilo je toliko neprijatno“, priseća se, a posebno skreće pažnju na HIV pozitivne ljude iz manjih mesta, od kojih su mnogi i odustajali od terapije kako bi izbegli „žig“ zaraženih.
Đurica je tu i za njih, kaže, mnogima i danas preuzima, šalje ili odnosi lekove. S druge strane, pored humanitarnog rada, bije bitke i na višem nivou kao predsednik Saveza udruženja pacijenata Srbije i član više nacionalnih i međunarodnih vladinih tela i odbora koje se bave kreiranjem politika sa ciljem unapređenja društvenog statusa HIV pozitivnih ljudi.
„U Srbiji smo dugo imali najstariju terapiju za HIV, godinama nakon što ju je Svetska zdravstvena organizacija povukla iz upotrebe, a farmaceutska industrija prestala da proizvodi. Ona deluje, ali uništava vitalne organe. I onda ti nakon nekog vremena počneš da se razboljevaš – zbog te terapije, a ne zbog HIV-a. I počneš da izgledaš kao akrep, mršav, ispijen – vidi meni ruku“, zavrće rukav. Ruka mu je upadljivo mršava. „To je od lekova, ne od HIV-a. Čak i kad smo konačno pre tri godine dobili savremenu terapiju, ja sam i dalje pio taj otrov. Počneš vremenom da ludiš, ima osećaj da ti mravi mile pod kožom, nisam osećao jednu ruku… Govorili su mi: ‘Đurice, znaš da to tako treba, opusti se, zašto bismo ti menjali terapiju kad ova radi?’. Na kraju sam digao frku i rešili smo problem. Ali, mnogi su odustajali od terapije jer su razmišljali u pravcu: ‘Ako ja mogu da živim normalno 15-20 godina a i da ne znam da imam HIV, bez ikakvih simptoma, zašto bih uzimao terapiju od koje ću da se razbolim za 2-3 godine?’. To sad više nije tako, ali bilo je. Sada imamo najsavremenije lekove i ljudi konačno mogu da se leče bez straha od opasnih neželjenih efekata.“
„Život sa HIV-om je sasvim normalan život“, kaže Đurica. „Rekao bih čak da HIV pozitivne osobe čak žive i zdravije i odgovornije nego zdrave osobe. Postoji ta terapija koja je sad u Srbiji hvala bogu savremena, nema štetnih efekata, da otkazuju bubrezi, jetra, srce, mozak… Što se dešavalo ranije. Ja nemam neki uredan život, to nema veze sa finansijama, jednostavno sam takav da živim na kafi, jednom dnevno jedem, uveče pred spavanje, tad se dobro najedem… I, evo me, 15 godina živim s HIV-om bez ikakvih problema. Nisam imao ni kijavicu. Nažalost, znao sam i momke koji su preminuli već na početku, jer su imali tu nesreću da ni na jedan lek za HIV nisu reagovali ili su kasno došli, kada je HIV već duboko prešao u stadijum AIDS-a. Sve zavisi od organizma do organizma, kao i kod svake druge bolesti“, kaže Đurica i podseća koliko je „važno da se svako ko ima seksualne odnose bez upotrebe kondoma, bar jednom godišnje testira, jer se samo testiranjem može otkriti HIV, a rano otkrivanje je preduslov za uspešno lečenje i kvalitetan dug život“.
Đurica ima i partnera koji je celu priču izgurao s njim, bukvalno su u braku sve te godine. On je negativan na HIV.
Pročitajte još:
Đurica kao aktivista nema redovnih primanja, ali veruje u svoju misiju. Kaže: „Uvek će biti ljudi koji će to prihvatiti i koji neće. Ali i na početku sam verovao, a sada još čvršće, da iskrenost otvara srca.“ Time se vodi.
„Zaista sam imao jako težak život, mnogo toga sam doživeo i preživeo, i nekako već duže vreme imam taj osećaj da sutra da me nema, da preminem na ovaj ili onaj način, ne bih imao žal za životom. Smatram da sam proživeo dosta toga, da sam učinio dosta toga dobrog i ako je došlo moje vreme… Nikad nisam imao strah od smrti“, dok to izgovara oči mu se sijaju, a usne razvlače u osmeh.
Nije se brinuo ni zbog koronavirusa. Više ga je, kaže, zaboleo ceo kolaps sistema, nego opasnost od „bolesti od koje će možda umreti sutra“.
A čega se uopšte plaši čovek koji je sve ovo uspeo da iznese?
„Plašim se samo zlobe ljudi. Zato što su spremni na sve.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
