0
Adenomioza je hronično stanje koje pogađa matericu, a mnogi ljudi nikad nisu čuli za njega uprkos činjenici da je tako učestalo.
Naga Mančeti je voditeljka Bi-Bi-Sija koja je prošle godine otkrila da pati od adenomioze, hroničnog stanja koje pogađa matericu. Ispričala je kako zbog bolova nije u stanju da se pomeri i kako je nedavni napad bio toliko intenzivan da je njen muž morao da pozove hitnu pomoć.
Ipak, mnogi ljudi nikada nisu čuli za ovo stanje, uprkos tome što pogađa čak jednu od pet žena.
Adenomioza može izazvati simptome uključujući neredovno i teško menstrualno krvarenje i bol u maloj karlici. Ozbiljnost simptoma varira kod pacijentkinja – a čak jedna trećina žena sa adenomiozom može da ima minimalne simptome, a može i da ih uopšte nema.
Stanje takođe može uticati na plodnost. Žene sa adenomiozom koje zatrudne imaju povećan rizik od pobačaja, prevremenog porođaja, preeklampsije i krvarenja nakon porođaja.
Zato treba videti šta uzrokuje adenomiozu, te kako se ona dijagnostikuje i leči?
Iako lekari još uvek mnogo toga ne razumeju u vezi sa ovim stanjem, neke činjenice su poznate.
Postoje dva glavna sloja u materici. Endometrijum je unutrašnji sloj u koji se implantiraju embrioni, pa kada žena nije trudna, ovaj sloj se odbacuje tokom vremena.
Miometrijum je mišićni sloj materice. Širi se tokom trudnoće i odgovoran je za kontrakcije. Kod žena sa adenomiozom ćelije slične endometrijumu nalaze se na pogrešnom mestu – na miometrijumu.
Iako veliki broj žena sa adenomiozom ima i endometriozu, adenomioza je sasvim različita bolest od endometrioze.
Kod endometrioze ćelije slične endometrijumu se takođe nalaze na pogrešnom mestu, ali u ovom slučaju izvan materice, uglavnom u karličnoj šupljini.
Zahvaljujući istraživanju, angažmanu javnosti i društvenim medijima, poslednjih godina podignuta je svest o endometriozi. Ipak, adenomioza je i dalje relativno nepoznata.
Adenomioza je stanje koje je teško dijagnostikovati. Istorijski gledano, prisustvo ćelija sličnih endometrijumu u miometrijumu moglo se potvrditi samo procenom patologije kada se miometrijum ispituje pod mikroskopom nakon histerektomije (operacija uklanjanja materice).
Poslednjih godina povećanje broj dijagnoza s razvojem tehnologije I dijagnostike kao što he MRI i detaljni ultrazvuk karlice.
Iako se adenomioza sada obično identifikuje bez potrebe za histerektomijom, lekari i dalje rade na razvoju standardizovane metode za nehiruršku dijagnozu. Kao rezultat toga, ostaje neizvesno koliko tačno žena ima adenomiozu.
Ali zna se da se kod oko 20 procenata žena kojima se uradi histerektomija iz drugih razloga pokaže da imaju adenomiozu.
Tip rasta tkiva adenomioze u miometrijumu mogu biti ili fokalne (zahvatajući deo materice) ili difuzne (zahvata široku površinu mišića) lezije.
Adenomioza se može dalje klasifikovati u zavisnosti od dubine invazije tkiva nalik endometrijumu u miometrijum.
Naučnici i lekari još istražuju da li se tip ili dubina lezija odnose na simptome – težina simptoma i lezija se ne podudaraju uvek.
Još nije jasno zašto neke žene razvijaju adenomiozu, iako dokazi pokazuju da raste prevalencija sa godinama. Smatra se da područje između endometrijuma i miometrijuma postaje oštećeno, bilo prirodnim procesima menstrualnog ciklusa, trudnoće i porođaja, bilo medicinskim procedurama.
Kod nekih žena oštećenje sloja tkiva endometrijuma ne zarasta kako bi trebalo, a ćelije slične endometrijumu ulaze i rastu abnormalno u miometrijum. Oni ometaju normalne funkcije miometrijuma što dovodi do bola i krvarenja. Bolesti mogu doprineti različiti faktori.
Strategije lečenja uključuju hormonalne lekove kao što su oralni kontraceptivi, pilule koje sadrže progesteron, umetanje spirale koja oslobađa progesteron ili lek koji se zove GnRHa koji zaustavlja prirodnu proizvodnju polnih hormona.
Nehormonski tretmani uključuju traneksaminsku kiselinu i imaju za cilj da minimiziraju menstrualno krvarenje, a bol se leči nesteroidnim antiinflamatornim lekovima.
Tretmani koji rade za neke žene ne rade za druge, dodajući težinu argumentu da postoji više od jedne vrste adenomioze. Strategije lečenja treba da budu prilagođene pacijentkinjama, u zavisnosti od njihovih želja i simptoma.
Ako medicinski tretmani ne obezbeđuju adekvatno olakšanje simptoma, postoje hirurške opcije, odnosno uklanjanje fokalnih lezija ili histerektomija.
Iako je adenomioza čest poremećaj koji pogađa mnoge žene, uključujući i one u reproduktivnom dobu, ne dobija dovoljno pažnje kliničara i istraživača.
Takođe postoji nedostatak znanja i svesti o adenomiozi među mnogim zdravstvenim radnicima i javnosti. To treba da se promeni kako bismo mogli da poboljšamo naše razumevanje stanja, dijagnoze i mogućnosti lečenja.
Naučnici i lekari koji su specijalizovani za adenomiozu su još uvek u potrazi za pronalaženjem tačne, neinvazivne dijagnostičke metode, i nadamo se, jednog dana, leka.
BONUS VIDEO: Borba jedne žene da se ostvari kao majka.
