Skrozza o Parkinsonu: Neću da se sklanjam, radiću dok mogu da dišem i pišem

„Pre gostovanja sam se spremila za razne reakcije i za napade, jer sam navikla na napade. Iznenađena sam brojem poruka i unisonom podrškom za koju nisam verovala da može da postoji. Žao mi je što ne mogu svima da odgovorim, opet zbog problema sa rukom koji imam. Pišu mi poznati i nepoznati ljudi, sa konkretnim savetima, predlozima i podrškom, zovu me kolege za gostovanja na koja ne mogu da idem, ali mi se javilo i mnogo ljudi sa Parkinsonom i drugim neurološkim bolestima, čiji su mi utisci posebno važni. Želja mi je bila da osnažim ljude koji prolaze kroz ovo kroz šta ja prolazim, a to se dogodilo i presrećna sam zbog toga“, rekla je Tamara Skrozza povodom bure koju je izazvalo njeno gostovanje na Nova.rs.„Da li da se molim za tumor na mozgu ili za Parkinsona“Ispovest Tamare Skrozze počela je osećajem koji je imala uoči postavljanja dijagnoze 2018. godine:„Ništa o Parkinsonu nisam znala. Otišla sam na pregled, jer sam primetila treperenje ruke i posle noge, što sam prvo otpisala na stres zbog posla. Prvo što mi je lekar rekao kada me je video bilo je – Samo nemojte da mislite da vam je to od stresa. Prošla sam sva ispitivanja. Parkinson se dijagnostikuje tako što se prvo otpiše sve ostalo. Sve je bilo čisto, ništa mi nisu pronalazili, tako da je sumnja na Parkinsona ostajala. Završno ispitivanje bilo je magnetna rezonanca. Trebalo je tada da vide da li je u pitanju nekakav tumor na mozgu, ili Parkinson. Sećam se da je to za mene bio jedan od ključnih momenata. Ležala sam u toj kapsuli, taj pregled nije invazivan, ali je neprijatan. Ležim i razmišljam kako se ljudi u takvim situacijama obično mole svojim božanstvima. Da li da se molim da mi nađu tumor ili da imam Parkinsona? Onda sam shvatila da nije dobro šta god da bude rezultat“, prisetila se Tamara u podcastu Snaga uma koji u celosti možete pogledati na našem portalu. „Ali bolje da je Parkinson, sa tim može da se živi. I tu počinje moja igranka sa Parkinsonom, koja traje i danas i koja će trajati nažalost do kraja mog života, ako se u međuvremenu ne pronađe lek, a po svoj prilici neće“, dodala je.Kako je objasnila, kao novinarku koja je karijeru izgradila u pisanoj formi najsnažnije ju je pogodio trenutak u kom zbog tremora desne ruke više nije mogla da piše kao nekad:"Skoro četiri godine posle dijagnoze više ne mogu da se potpišem, ne mogu da držim olovku. Kucala sam sa deset prstiju, slepo. Oni koji kucaju slepo znaju da to posle nekog vremena pređe u refleks. Sada kada stavim ruke na tastaturu meni i desna i leva ruka kreću da kucaju, ali desna pravi problem, kuca neke razmake koje ne treba da kuca. Sa kompjuterskim mišem jedva upravljam. Sa tim se još uvek suočavam. Donekle sam promenila posao. Od novinarke štampanog medija, prešla sam u video produkciju, u agenciji Fonet sam urednica video produkcije i novinarka sam serijala Kvaka 23. Snimam sagovornike, nije mi neophodno pisanje. Ali svejedno, u novinarskom poslu moraš nešto da zapišeš. I to je situacija sa kojom se ja borim svakodnevno. Ako me nešto gura u slabost to je kad sednem i ja bih nešto pisala, a ne mogu, nego pišem tekstove na telefonu"; objasnila je Tamara.Surovost profesije: Ne mogu sa bebom u kafane i zadimljene redakcije„Najveću surovost ovog društva ja sam osetila pre bolesti kada sam ostala trudna. Mene su godinu dana mog porodiljskog odsustva moje kolege bukvalno živu sahranile. Mene nije bilo, radila sam samo u Savetu za štampu i sa svojih tada 38 godina čekala sam maminu penziju, jer me nije bilo u kafanama, jer me nije bilo u javnosti. Kao samohrana majka nisam mogla da vodim dete u kafane i zadimljene redakcije. To me je sručilo na patos, ali i podiglo i osnažilo. Tako osnažena sam imala moć da se suočim i sa bolešću. Da sam mlađa, da nisam prošla taj pakao koji sam prošla, da se nisam pomirila sa činjenicom da živim u moru prepunom ajkula koje samo čekaju da te požderu, sve bi mi možda bilo i teže. Ovako sam znala u kakvom svetu plivam. Znala sam da moram da budem ne samo jaka, nego i pomirena sa onim što mi se dešava“.

Ne vidim sebe u nekom koordinacionom telu, ne mogu da bacim 25 godina novinarstva niz vodu ni zbog ParkinsonaNedvosmislena je bila da ne postoji scenario u kom bi se ona zbog bolesti „unovčila“, i bacila pod vodu sve decenije novinarske karijere koja je protkana borbom za poštovanje profesionalnog kodeksa, tako da nije razmišljala o opcijama pronalaženja takvih poslovnih angažmana.„Ja u nekom koordinacionom telu sebe ne vidim nikad. Nisam taj tip. Nije ni Parkinson dovoljan razlog da u tom smislu pokleknem. Bilo mi je potpuno jasno da će to izazvati niz problema, ali mi je isto bilo jasno i da nemam izbora. Ja sam tu gde sam. Ne mogu da se pospem pepelom i niz vodu bacim 25 godina svog života koje sam posvetila novinarstvu. Samo sam malo promenila modus operandi, ali ne i kodeks“, rekla je Tamara Skrozza i objasnila da ima razumevanje kolega sa kojima sada radi.„Nisam razmišljala da menjam ulogu niti da prestanem da govorim. Neću da prestanem da govorim. Imam još jedan motiv koji će možda mračno zvučati, ali otvaramo dušu. Imala sam i neke ponude ljudi koji su otvarali neke medije. Nudili su mi poslove za koje su oni procenili da bi možda meni bili zgodni. To su bili poslovi u nekom zapećku, gde me neće videti i gde neću komunicirati s ljudima, valjda su mislili da bi meni to bilo jednostavnije. Da primam platu, budem na miru i nemam stres. Tada sam prvi put izgovorila da ću ja da radim ovo što radim, sve dok mogu da dišem i pišem. Pa kako god da je teško pisati. To je moja odluka“, istakla je Tamara Skrozza u novoj epizodi podcasta Snaga uma na Nova.rs.BONUS VIDEO: Pogledajte celo gostovanje Tamare Skrozze u podcastu "Snaga uma":

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastsnagaumagosttamara2mm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3489287"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram